|
Promene u jevrejsko - hriscanskim odnosima
Ekumenski pokret svestrano ulaze napore da premosti provaliju koja razdvaja hriscanstvo od drugih nehriscanskih relgija. Biblijski pisci Staroga zaveta, Hristos i apostoli bili su Jevreji, zato ekumenisti to posebno isticu da bi se lakse priblizili Jevrejima. Najveci doprinos uspostavljanja pozitivnih odnosa sa Jevrejima je deklaracija Drugog vatikanskog koncila.
Cinjenice koje razdvajaju dve tradicije
Podizanjem starozavetnih proroka, Hristovim utelovljenjem i misijom apostolske crkve, ukazana je posebna prednost jevrejskom narodu koji je trebalo da odigra vaznu ulogu u svetskoj istoriji. Spisi Staroga zaveta koje smo dobili posredstvom jevrejskih proroka imali su neprocenjivi uticaj na razvitak hriscanstva. Jevreji su bili pocasceni time sto se medju njima pojavio Mesija-osnivac i utemenjivac hriscanstva. Medjutim, koliko je njihova prednost bila veca, toliko su bile vece posledice neverstva i pobune protiv Boga i njegovih vesnika.
Sa Isusom Hristom, koji je dosao da otkupi covecanstvo od greha i smrti, Jevreji su postupili gore nego sa razbojnikom. One kobne noci u Getsimaniji, na celu sa Judom izdajnikom dodjose “ljudi mnogi s nozevima i s kopljem od glavara svestenickih i od knjizevnika i staresina... metnuse ruke svoje na nj i uhvatise ga.” (Marko 14,43.45) Isus ih je ukorio: “Kao na hajduka izasli ste s nozevima i s kopljem da me uhvatite.” (stih 48) “A glavari svestenicki i sva skupstina trazahu na Isusa lazna svedocansta da ga ubiju; i ne nadjose.” (stih 55)
“I odmah ujutru ucinise vece glavari svestenicki sa staresinama i knjizevnicima, i sav zbor, i svezavsi Isusa odvedose ga i predadose Pilatu.” (Marko 15,1) Kad je sudija Pilat upitao: “Sta cu ciniti sa Isusom prozvanim Hristom?” Predvodjeni verskim vodjama, Jevreji su odgovorili: “Da se razapne... I odgovarajuci sav narod rece: krv njegova na nas i na decu nasu.” (Matej 27,23.25)
Jevreji po rimskom zakonu nisu smeli da izvrse smrtnu presudu pa su zato uz pomoc laznih svedoka pokusali da uvere Pilata da prema njihovoj presudi Isus zasluzuje smrt. Iako je Pilat izjavio: “Ja ne nalazim nikakve krivice na ovom coveku”, (Luka 23,4) ipak, “zeleci ugoditi narodu pusti im Varavu, a Isusa sibavsi predade da ga razapnu.” (Mako 15,15) Tako je razbojnik oslobodjen, a pravednik razapet.
Mozemo li opravdati Jevreje i osloboditi ih od posledica ovog zlocina? Ko je nas postavio sudijama da sudimo ili opravdavamo? Ipak, papa je skinuo krivicu sa Jevreja za Hristovo raspece. To je slicno kao kad bi neko upalio vasu kucu ili ubio sina, a ja da mu sve oprostim. Ako vec neko treba da oprosti krivcu, onda je to onaj koji je ostecen. Nama nije poverena uloga da osudjujemo ni da opravdavamo; to pripada jedino Bogu.
Iako su apostoli bili Jevreji, nikad nisu ni pokusali da opravdaju nepravdu koju je njihov narod ucinio prema Isusu Hristu, vec su istakli prestup i ukazali na mogucnost oprostaja: “Ljudi Izrailjci”, rekao je apostol Petar, “poslusajte reci ove: Isusa Nazarecanina, coveka od Boga potvrdjena medju vama silom i cudesima i znacima koje ucini Bog preko njega medju vama, kao sto i sami znate. Ovoga odredjenim savetom i promislom Bozijim predana primivsi, preko ruku bezboznika prikovaste i ubiste. Kojega Bog podize, razdresivsi sveze smrtne, kao sto ne bese moguce da ga one drze.” (Dela 2,22-24)
Apostol Petar je jevrejskim vodjama naglasio:”Knezovi narodni i staresine Izrailjeve!... Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevu da u ime Isusa Hrista Nazarecanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podize iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav. Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugome spasenja; jer nema drugoga imena pod nebom danoga njudima kojim bismo se mi mogli spasiti.” (Dela 4,8-12)
Nikad nijedan hriscanin nije pokusao da opravda Jevreje za ovaj zlocin. Medjutim, ekumenisti danas cine sve da se zaborave ove nepobitne cinjenice, zataska prestup i nepravda, gresnik opravda, iako i dalje ostaje u grehu.
Svetski savez crkava kao i Deklaracija Drugog vatikanskog koncila oznacili su novi pocetak i novi pravac u jevrejsko-hriscanskim odnosima. Stavljajuci po strani cinjenice koje su nedvosmisleno iznete u Jevandjenju; hriscanski lideri i teolozi otvorili su nova vrata i trasirali novu stazu medjuverskih odnosa koji, s Jevreja skidaju odgovornost za Hristovo raspece i bez pokajanja i promene zivota, obecava im oprostaj i opravdanje. Mi ne osudjujemo Jevreje, jer nismo pozvani da bilo koga osudjujemo, ali ako ih njihov prestup osudjuje, izbavljenje nije u negiranju greha, vec u priznanju, pokajanju i promeni zivota.
Ekumenizam i jevrejsko - katolicki odnosi
Drugi vatikanski koncil usvojio je Deklaraciju o odnosima Crkve sa nehriscanskim religijama u kojoj je posvecen odsek Crkva i Jevreji. Ova izjava oznacila je novi pocetak u jevrejsko-katolickim odnosima. Ova Deklaracija ukazala je na znacajne promene u Katolockoj crkvi.
Iako je na koncilu izjavljeno da nije uspostavljena nikakva nova doktrina, “mnogi Jevreji veruju da, nova doktrina ili ne, autoritativno otklanjanje negativne i odbojne tradicije koja ih je predstavljala kao bogoubice, od Boga proklete i osudjene za unistenje u svim buducim generacijama, uklonice se sa duboko ukorenjenim izvorom antisemitizma; jer su ove optuzbe upotrebljavane da opravdaju mnoge neprijateljske zakone Crkve i hriscanskih vladara prema Jevrejima”. (A.J.Y.B, 1965 p. 100-101)
Za vreme Drugog vatikanskog koncila opozicija u Katolickoj crkvi ucinila je sve sto je mogla da spreci usvajanje Deklaracije koja skida krivicu sa Jevreja nazivajuci njene pristalice spijunima Crkve, neprijateljima i komunistima. Mnogo je literature podeljeno, a nekoliko dana pre zavrsetka ove sekcije, svaki prelat u svom postanskom sanducetu nasao je knjigu od 900 stranica koja je ukazivala na pogresne smernice koncila. U ovoj knjizi tvrdi se da su se Jevreji infiltrirali medju katolicke svestenike i rade protiv Crkve. Ovo je pokazalo koliko daleko su protivnicu bili spremni da idu. Opozicija je isticala da Jevreji mogu da skinu prokletstvo sa sebe jedino obracenjem u hriscanstvo. (Journal of Ecumenical Studies, Vol. 34, 1997, p. 357) Ipak, Deklaracija je bila usvojena.
Jevreji su se pitali: “Da li je Deklaracija produkt moralnog impulsa sa ciljem da ispravi nepravdu iz proslosti i izleci odnose Katolicke crkve sa Jevrejima ili je to jos jedna izjava uvreda i odbacivanje odgovornosti. Da li je njen cilj da stvori respekt i postovanje jevrejskog naroda ili da ga podstakne na obracun?” “Ovo nije nista drugo nego evangelisticka propoganada”, izjavio je rabin Josip Solovecik. Obracenje Jevreja u hriscanstvo je izvan realnosti, izjavili su jevrejski lideri. Zbog ove kritike, u finalnoj Deklaraciji sve te prepreke koje su smetale Jevrejima bile su uklonjene. Od tada je proslo vise od trideset godina i dijalog medju katolicima i Jevrejima se nastavlja, obe strane ulazu napore i cine ustupke da bi premostile svaku prepreku koja ih razdvaja.
Stampani materijal posle Drugog vatikanskog koncila pokazuje napredak u ispravljanju stereotipnih odnosa prema Jevrejima i Judaizmu. Medjutim, Novi zavet ih sukobljava i jevrejsko odbacivanje Isusa Hrista jos uvek stvara problem katolickom ucenju. “Osecanje antagonizma i neprijateljstva je u vecini uklonjeno,” izjavio je J.H. Banki, “ali jos uvek postoji tendencija koja zahteva superiornost hriscanstva nad judaizmom.” (Isto, p.361)
Uspostavljanje diplomatskih odnosa
Uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju Vatikana i Jerusalima otvorilo je novu eru katolicko-jevrejskih odnosa. Ovo je doprinelo priblizavanju dveju tradicije. Priznanje Jevreja da je Vatikan zakonita, legitimna drzava i pape za njenog vladara, znacajan je korak u procesu pomirenja i saradnje.
“U jevrejsko-katolickim odnosima velike promene desile su se sastankom Internacionalnog katolicko-jevrejskog odbora u Pragu, septembra 1990. godine. Ovom prilikom bili smo u stanju da se posvetimo promociji “novog duha jevrejsko-katolickih odnosa, duha koji naglasava saradnju, medjusobno razumevanje i pomirenje, dobru volju i zajednicki cilj, da se zameni prosli duh sumnje, otpora i nepoverenja”. (Isto, str. 362) Ovo je dobro i korisno ako bi se moglo ostvariti na istini, a ne na kompromisu.
“Kada je finalni akt bio potpisan 30. decembra 1993. godine u Jerusalimu, izmedju Svete stolice i drzave Izrael i uspostavljeni potpuni odnosi izmedju ova dva internacionalna tela, mogli smo gledati unazad na trideset godina progresa i pomirenja i izjaviti da su jevrejsko-katolicki odnosi sada mnogo bolji nego sto su ikada ranije bili.” (Isto, str. 363)
Jevreji i katolici sada ulazu napore da pripreme buduce teologe i da ih prilagode ovim drasticnim promenama. “Pokusava se u seminarima i skolama koje pripremaju rabine i svestenike da pripreme buduce lidere dveju verskih zajednica u novom duhu katolicko-jevrejskih odnosa, da studiraju rezultate nasih dijaloga i naprave kontakte sa uciteljima druge religije... Svake godine rabini drze predavanja na katolickim univerzitetima.” (Isto, str. 364)
Kada je prvi put u septembru 1994. godine, ambasador drzave Izrael predstavio svoje akreditivno pismo papi Jovanu Pavlu II rekao je:
“Uspostavljalje diplomatskih odnosa izmedju Svete stolice i drzave Izrael nije obicna promena, vec naprotiv, pocetak jedne nove konstruktivne dimenzije u kojoj se dovode zajedno u dijalog Katolicka crkva i jevrejski narod. Svi mi sa strpljenjem i istrajnoscu moramo traziti vece medjusobno razumevanje.” (Isto, str.365)
“Nismo mi dva dobrotvorna drusta; a jos manje dva kluba koji pregovaraju. Mi smo dve verske zajednice, i kao takve, pozvani smo da cenimo izazov... Hriscani i Jevreji susrecu se pred Bogom u novim istorijskim uslovima. Ovo je odgovor na Bozji poziv uprkos hriscansko-jevrejske dobrovoljne ili forsiranie udaljenosti.” (Isto, str. 366)
Za vreme svoje posete velikoj sinagogi u Rimu, papa Jovan Pavle II, 13. aprila 1986. reko je: “Sa judaizmom mi imamo odnose koje nemamo sa drugim religijama. Vi ste nasa voljena draga braca, i na neki nacin, moze se reci da ste vi nasa starija braca.” (Isto)
Glavni rabin sinagoge, Toaf zazelevsi dobrodoslicu papi rekao je: “Ne mozemo zaboraviti proslost, ali danas zelimo da otpocnemo sa poverenjem i nadom u buducnost i ovaj novi period istorije koji obecava da ce biti bogat u medjusobnim poduhvatima.”
Rabin Toaf kasnije je pisao: “Teoloska diskusija nije moguca, jer upravo tamo se dele nasi putevi i sporazum je nemoguc. Eventualni sporazum bi znacio da se mi odreknemo svoje pozicije ili Crkva svoje.” (Elio Toaff, Esscre Ebreo, p. 57, Journal of Ecumenical Studies 39. 4 1998. p. 367)
Ako teologija sadrzi istinu, kao sto se i ocekuje, da li je mudro govoriti o jedinstvu, a teoloska pitanja ostavljati po strani samo zato da ne bismo morali da se odreknemo zabluda koje su se uvukle u verske zajednice? Ako temelj nije ispravan i cvrst, to je zidanje nove zgrade na pesku, a takva zgrada za vreme bure ne moze opstati.
“Ja verujem, doslo je vreme”, rekao je rabin Mak Viner, “da istaknemo kvalitet nasih vrednosti kroz njihovu univerzalnost - posredstvom medjuverskog dijaloga, koji bi mogao biti bolji ispit zajednistva nego tamo gde je slaganje razlicitih verovanja.” (Isto, str. 374) Tu i jeste problem, kako ostvariti jedinstvo medju razlicitim obredima i verovanjima? Hriscani i Jevreji mogu se sloziti u nekim verovanjima, ali kljucne istine ih razdvajaju. Niko se u ovom slucaju ne pita, sta je istina, kako da je usvojim, kako da odbacimo zablude, i postanemo jednomisnjenici ujedinjeni u istini.
“Sta ima pravda sa bezakonjem”, pita se apostol Pavle, “ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom? Kako li se slaze Hristos sa velijarom? Ili kakav del ima verni sa nevernikom?” (2. Korincanima 6,14-16)
Rabin Mak Viner poziva vodje svih verskih zajednica da daju zajednicku izjavu u kojoj bi se izrazio zajednicki identitet svih ljudi i da sve religije treba da uspostave dijaloge, da prizanju jedna drugu, a svetske vodece religije da stvore mehanizam koji bi intervenisao u slucaju religijskog konflikta (Isto, str. 375). Kako izraziti zajednicki identitet u mnogobrojnim doktrinarnim neslaganjima? Kakav bi taj identitet mogao da bude? Kako razlicite religije mogu priznati jedna drugu? Ako se to priznanje odnosi samo na egzistenciju, pravo postojanja i slobodno ispovedanja necijeg verovanja, svi imao to pravo bez obzira da li nas drugi priznaju ili ne. Medjutim, moze li jedan musliman priznati da je hriscanstvo prava religija? Ako to prizna onda odbacuje svoju religiju. Taj mehanizam je upravo ono sto nestrpnjivo ocekujemo. Izgleda da ce on suditi cije verovanje donosi mir, a cije konflikt.
Aleksander Brunet u clanku: Prelaz praga katolicko - jevrejskih odnosa, pise: “Sada je vreme da zajedno predjemo prag treceg milenija i gradimo novu buducnost za generaciju koja dolazi. Jerusalim - grad careva, proroka; izriljskih mudraca i putujuceg jevrejskog propovednika Isusa Hrista iz Nazareta - povezuje nas u zajednickom trazenju univerzalnog mira i biblijskih obecanja.” (Isto, str. 307) Isus Hristos nije samo propovednik iz Nazareta; On je Mesija- Spasitelj i Drugo lice Bozanstva. Nazivajuci ga jevrejskim putujucim propovednikom, ne umanjuje li Brunet Hristovu pravu i jedinstvenu vrednost?
Brunet tvrdi da se njegov clanak zasniva na knjizi - Prelaz praga nade, koju je napisao papa Jovan Pavle II. “Upravo kada je papa Jovan Pavle II, 13. aprila 1986. zajedno sa rabinom Elio Toafom presao prag velike sinagoge u Rimu (prva takva poseta rimskog pape od vremena sv. Petra), hor koji je pevao psalam na jevrejskom jeziku, pretvorio se u liturgijski hor, poznat Jevrejima i katolicima, “Aliluja!” Knjiga - Prelaz praga nade, u papinoj viziji, je prvi od svih poziva Katolickoj crkvi da se pokaje za tragicne grehe ucinjene protiv Jevreja u proslosti.” (Isto, str. 377) Bili smo iznenadjeni kada je Vatikan i to ucinio, priznavsi da je Katolicka crkva pogresila sto nije ustala u odbranu Jevreja za vreme Drugog svetskog rata.
Brunet zavrsava svoj clanak recima: “Razmisljanjem dvojice proroka nasih dana od kojih je jedan bio moj licni prijatelj, rabin Mark Tanenbaum, koji je umro 1992, a reci koje je izgovorio za vreme posvecenja moje parohijalne crkve, jos uvek zvuce u mojim usima: ’Godinama sam se zadrzavao na kontradikciji koju je predstavljala Katolicka crkva. Ona objavnjuje svoje Jevandjelje ljubavi, ali u iskustvu moga naroda, naroda iz koga je Isus izasao, postalo je Jevendjelje mrznje. Uzelo je godine studiranja, i iznad svega moje licno poznavanje katolickih ljudi i zena koji zrace toplinu, ljubazan i dobar narod, koji me je obratio od moga detinjskog straha od katolika’.”
Drugo je razmisljanje pape Jovana Pavla II koji kao uticajni verski vodja, govori sa svetoscu i postovanjem za sve narode. Njegova ljubav prema Jevrejima je izazov za sve katolike: “Za ucinjeno delo, zajedno sa vama dajem zahvalnost Gospodu nasem Bogu, i za ono sto ste jos pozvani da ucinite, ja se molim i srecan sam da obnovim odanost Katolicke crkve ovim odnosom i dijalogom sa jevrejskom zajednicom. Neka Gospod blagoslovi vasu dobru volju i vasu licnu i institucionalnu odanost ovom vaznom zadatku. Neka nasa srca ostanu zapaljena!” (Isto, str. 383)
Nije li to ispunjenje biblijskog prorocanstva: “Svi su jednomisljenici, pa daju svoju silu i vlast zveri!” (Otkrivenje 17,13; prevod: dr Carnica)
Ne cude nas prorecene promene u Katolickoj crkvi koje se koriste u ostvarenju skrivenih ciljeva, ali nas cude promene u jevrejskim odnosima sa drugim religijama. Do sada su Jevreji verovali da su sve ostale religije, ukljucujuci i hriscanstvo, mnogobozacke religije, a sada menjaju svoje misljenje. Sta je dovelo do tih znacajnih promena? Iako je u modernoj drzavi Izrael judaizam drzavna religija koja je doskoro ljubomorno cuvana, danas ankete pokazuju da u toj jevrejskoj drzavi svega ima vise od judaizma. Studenti Biblije oduvek su se pitali, koju ce poziciju zauzeti Jevreji u ekumenskom jedinstvu i da li ce do kraja ocuvati tradicionalno biblijsko verovanje u Subotu. Rezultati ankete objasnjavaju razlog njihove promene. Deset odsto Jevreja koji zive u Izraelu su ultraortodoksni, 29 odsto su ortodoksni koji se pridrzavaju tradicionalnog verovanja, dok su 51 posto svetovni ili nevernici (Journal of Church and State, Vol. 39.3 1997, p. 526).
Postoji stalni sukob izmedju konzervativnih Jevreja koji se bore da ocuvaju otacke obicaje, i liberalnih koji su povrsni ili nisu vernici.
Konzervativci su u manjini pa se zato njihovi predlozi sve manje cene i usvajaju. S obzirom na danasnji trend globalnog jedinstva sveta, ne ocekuje se da ce Jevreji biti ikakva prepreka ekumenskom jedinstvu; niti ce primedbe konzervativne manjine, koja svakoga dana postaje sve manja, uticati na odbranu Subote u vreme nedeljnog zakona.
|
