|
Ekumenski sabori i “svetost” njihovih odluka
Mnogi hriscani, umesto da se pozovu na Isusa Hrista, Sveto pismo i Apostolsku crkvu iz prvoga veka; svoje verovanje zasnivaju na odlukama crkvenih sabora. Da li su ti sabori zaista sveti? I da li je “sveto” i ispravno sve sto je na njima usvojeno?
Sabori su resavali doktrinarna pitanja, organizaciju, primenu discipline, kaznjavali neposlusne, uzdizali one koji su prihvatali ideje vecine, a posebnu naklonost imali su prema onima koji su u svojim rukama drzali vlast. Na crkvenim saborima donosene su dobre i korisne odluke koje su pomogle Crkvi u borbi sa negativnim elementima; ali za vreme njihovog trajanja cesto se desavalo i ono sto nije imalo nikakve veze sa svetoscu. Zato nemamo opravdani razlog da ih nazivamo svetim saborima i drzimo ih kao osnovu istine i verskog pravosudja.
Ne zaboravimo da je jedan takav sabor osudio Martina Lutera i njegovo ucenje, iako je Luter bio u pravu, jer se oslanjao na nepogresivu Bozju rec. Crkveni sabor je izglasao i papinu nepogresivost, ali je pogresio, jer je jedino Bog nepogresiv, a mi ljudi svi smo gresni ukljucujuci i papu. Iako je na saborima doneto dosta dobrih odluka, ipak ima i onih koje su donele mnoga zla i ucinile velike nepravde.
U petom veku pojavile su se jeresi, a vodje crkava ulozile su mnogo truda da se spreci njihovo sirenje i Crkva sacuva od krivoverja. Dakle, namere su bile dobre, ali metode kojima su se sluzili branitelji “istine” nisu uvek odgovarale principima “svetih sabora”. Pojavila su se razlicita misljenja o Hristovoj prirodi. Nestorije je ucio da se Hristova bozanska priroda stopila sa ljudskom, a aleksandrijski patrijarh Ciril ucio je da u isto vreme postoje dve prirode. Ciril je optuzio Nestorija rimskom biskupu Celestinu i caru Teodosiju II. Uticao je na cara da upotrebi svoju vlast i autoritet, umesto da se oslonio na Hrista i autoritet Biblije. Bio je sazvan i crkveni sabor u Efesu 431. godine. Ciril je pobedio, a Nestorije svrgnut i iskljucen. Medjutim, sirijski biskupi koji su kasnije stigli na sabor, nisu se slozili s tom odlukom; osudili su Cirila i opravdali Nestorija. Ciji sud je bio pravilan? Efeski sabor nije resio pitanje jeresi, borba je i dalje nastavljena.
Carigradski arhimandrit Eutih ucio je da su pre Hristovog utelovljenja bile dve prirode, a posle jedna. Patrijarh iz Carigrada Flavijan osudio je ovo ucenje i rimski biskup slozio se sa Flavijanom. Medjutim, Dioskur naslednik aleksandrijskog patrijarha Cirila pristao je uz Eutiha.
“Antiohijski patrijarh optuzio je Eutiha kod cara.” (Opca crkvena istorija knjiga I, str. 578) Da bi se okoncao ovaj spor, car Teodosije II sazvao je novi crkveni sabor u Efesu 449. godine. Zasto car, a ne patrijarh saziva sabor? Da li ce sabor resavati duhovna, verska ili politicka pitanja? Kakvu vestinu u dubokim teoloskim pitanjima moze da ima car koji nije teoloski obrazovan?” I car Teodosije II zadobijen je za Eutiha a protiv Flavijana, i Flavijan se uskoro nadje u polozaju osumnjicenog i optuzenog.” (Isto, str. 578) Ko je pobedio na ovom saboru? Onaj na cijoj strani je bio car koji je i sazvao sabor. Sabor je carigradskog patrijarha Flavijana lisio duznosti, brutalno su ga istukli, tako da je posle nekoliko dana i umro. Eutih je ovoga puta bio opravdan, a njegovo ucenje usvojeno.
Dve godine kasnije, naslednik cara Teodosija, Marcijan, sazvao je 451.godine novi crkveni sabor u Kalcedonu. Opet, car saziva crkveni sabor, a ne Crkva. Ovaj sabor je trebalo da pregleda odluke prethodnih sabora. Pravo je cudo sto su sveti oci prethodne “svete” sabore nazvali “razbojnickim” saborima. Zbog cega su se sveti oci usudili da se ovako izraze o “svetim” saborima?
Prvo, proces i metod resavanja problema na saborima nisu bili na humanoj ni duhovnoj visini. “Tada je pocelo ispitivanje rada konstantinopoljskog Sabora iz 448. godine i ’razbojnickog’ sabora u Efesu. Nijedan od pravoslavnih episkopa na saboru u Efesu nije se slozio sa osudom patrijarha Flavijana i Euzebija; nas pristanak bio je iznudjen pod pretnjom nasilja. Pod pretnjom potpisali smo podnete papire na osnovu kojih je bila napisana osuda episkopa. Prelati su nam pretili osudom, otpustanjem iz sluzbe i izgnastvom.” (The Fourth Ecumenical Council, p. 16)
Kasnije kada je Eutih ponovo bio optuzen na saboru u Konstantinopolju i kada je “Euzebije citao optuzbe protiv njega mnogi delagati sabora su vikali: “Uhvatite i spalite Euzebija! Spali ga zivoga!” (Ecumenical Council, p. 13)
Istoricar Jevsevije Popovic pise, da je na saboru jednom bilo toliko opasno da su se “papini izaslanici samo bekstvom spasili od opasnosti, koja im je pretila”. “Car je pak te odluke potvrdio toboze kao takve koje su donete na osnovu nikejskih odluka i odluka u Efesu 431. godine.”(Opca crkvena istorija knjiga I, str. 578)
“Dioskur je formalno diktirao sve na saboru, red su drzali vojnici sa izvucenim sabljama i monasi naoruzani batinama. Patrijarh Flavijan nije bio samo zbacen, nego su ga pristalice Eutihove jos toliko zlostavljale, da je, uz to kada su ga poslali u izgnanstvo, posle tri dana umro.” (Isto, str. 578) Cak ako su osumnjiceni i bili jeretici, ko je ovlascen da vrsi torturu nad bilo cijom savescu i upotrebljava fizicku silu da odbrani duhovne “istine”? Zar je tako trebalo postupati na “svetom” saboru na kome se resavalo pitanje Hristove prirode? Kako je moguce da jedan sabor osudi nekoga kao jeretika, a drugi sabor da ga oslobodi i uzdigne, i da se oba nazivaju svetim saborima?
Sabor je pozvao Dioskura da odgovara za svoje krivoverje. On je odbio da izadje pred sabor. Poziv je ponovljen tri puta. Najzad, sabor ga je posle treceg poziva u odsustvu osudio kao jeretika. “Sabor je svrgnuo Dioskura, proterao ga iz grada, gde je umro 454. godine.” (The Forth Ecumenical Councile, p. 17)
Carevo misljenje obicno je bilo iznad vecine delegata na saboru: “Uzalud je vecina pravoslavnih episkopa sa rimskim biskupom Leonom Velikim na celu zahtevala Drugi vaseljenski sabor, a ovaj nazvala ne ekumenskim, nego “razbojnickim” sinodom, efeskim razbojnickim saborom, car je podrzao odluke istoga.” Ostalo je kako je car hteo, a ne vecina episkopa. (Opca crkvena istorija, knjiga I, str. 578)
Sabor je izglasao 28 kanona. Rimska delegacija nije dosla na vreme, a kada je stigla zahtevala je da se 6. kanon promeni jer je u suprotnosti sa onima koji su doneti na prethodinm saborima. Rimski biskup Leon Veliki ustao je protiv 6. kanona. “Veliku su paznju obratili njegovom prigovoru, jer se mnogo polagalo na dobre odnose s tim covekom od velikog uticaja, buduci da vremena behu opasna.” (Isto, str. 580) Znaci da se na saborima nije gledalo na vrednost stava koji brani istinu, vec ko zastupa misljenje i mozemo li nesto vise dobiti od njega. To je praksa u politici, koja ne bi smela da se pojavi na crkvenom saboru, na kome su donosene odluke o svetim stvarima.
Iako su na crkvenim saborima donosene i dobre odluke, vecina ucesnika iskreno su branili ono sto su oni smatrali istinom. Medjutim, postupanje prema onima koje su nazivali jereticima, dovoljan je dokaz da ih po cistoj savesti ne bismo mogli nazvati svetima, jer to i nisu bili. Ako je cetvrti sabor nazvao prethodne sabore “razbojnickim saborima” kako da ih mi danas nazovemo svetim? Sabori na kojima je primenjivana sila, carski autoritet iznad vecine duhovnih pastira, vojska sa golim sabljama, tuce i spekulacije svakako nisu bile vodjeni od Svetoga Duha, niti mogu biti sveti.
Umesto da se oslanjamo na saborske kanone koji su postavljeni na nestabilnim temeljima, mnogo je bolje da se oslonima na Isusa Hrista, Sveto pismo i principe Apostolske crkve iz prvoga veka. Nasa uloga nije da sudimo onima koji su se trudili da urade najbolje prema svetlosti koju su imali, ali duznost nam je da potrazimo starije, cvrsce i sigurnije temelje istine.
“Imamo najpouzdaniju prorocku rec, i dobro cinite sto pazite na nju”, rekao je apostol Petar, “kao na videlo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vasim.” (2. Petrova 1,19) Ako je Biblija najstarija i najpouzdanija zasto da trazimo vodu na nesigurnim izvorima?
Monofiziti i sveti sinodi
Monofizitima se nazivaju vernici orjentalnih crkava koje su se u petom veku odvojile od Pravoslavne crkve, na cetvrtom sinodu u Kalcedonu. Monofiziti su bili iskljuceni i prokleti na sinodu zbog drugacijeg shvatanja i ucenja o Hristovoj prirodi. Ova podela traje vec petnaest vekova. Posto se nalazimo u ekumenskom veku, i Pravoslavna crkva zauzima se da postigne jedinstvo sa monofizitima.
Vodja monofizita, patrijarh Josip izjavio je da Kopti “imaju isti duh pravoslavlja. Velika je tajna gledati petnaest vekova odvojenosti dveju grana pravoslavne porodice u nemogucnosti da imaju jedinstvo vere i duh zajednistva... Za hiljadu i petsto godina ove dve porodice stalno su drzale istu istocno-hriscansku veru”.(Ecumenical Awerness page, Monophysites Non - C. p. 1)
Kako monofiziti gledaju na cetvrti sinod
Oni potpuno drugacije gledaju nego drugi pravoslavni. Oni priznaju tri prva sinoda koje su drugi nazvali “razbojnickim,” a odbacuju cetvrti u Kalcedonu koji su usvojili oni, koji se nisu slagali sa prvima. Na cetvrtom sinodu doneto je 28 kanona. Katolici na celu sa svojim biskupom, bili su protiv 6. kanona za koga su tvrdili da je u suprotnosti sa zakljuccima koje je doneo Efeski sabor. “Mi odbacujemo cetvrti sinod,” rekao je patrijarh Senoda III, “Mogu otvoreno da kazem da sve orjentalne crkve ne prihvataju cetvrti, kalcedonski sinod. Ima ih sedam, ako izgubimo jedan od njih, nismo mnogo izgubili.” (Isto)
Monasi sa Svete godre odgovaraju na ovu izjavu:
1. Ako “Cetvrti od sedam sinoda nije bio nepogresiv, onda je Crkva mnogo pogresila.
2. Veliki broj poboznih otaca i mucenika pogresio je, mucili se i umrli za nesto bezvredno sto ima politicki izgled, sto je nerazumljivo pre nego sto je istina u Hristu.
3. Onda je nas liturgijski tekst lazan jer objavljuje jereticku prirodu monofizita u toku petnaest vekova.” (Isto, str. 5)
Kao sto smo pre videli, jedni delegati su odbacili drugi i treci sinod nazivajuci ih “razbojnickim” sinodima. Drugi odbacuju cetvrti, jer su se mnogi zbog neslaganja na njemu odvojili od Pravoslavne crkve. Proces i nacin kako su resavani problemi, nisu uvek bili na visini; sa nekim “jereticima” crkveni oci su postupali vrlo surovo, na nacin koji ne dolikuje svetim ocima ni “svetim” saborima. Potpuno suprotno nacinu Isusa Hrista i njegovih apostola. Cesto je bivalo vise protiv jednog predloga nego za, pa ipak je isti usvojen samo zato sto je car bio za njega.
Desavalo se da je vecina, da bi sacuvala poziciju i zivot, morala da cuti i prihvati ono sto u demokratskom nacinu odlucivanja nikada ne bi prihvatila. Prema tome, iako su ti sabori imali i pozitivan znacaj, zbog onoga sto znamo da je bilo negativno, ne bismo ih mogli nazvati “svetim saborima”, jer oni to i nisu bili.
Ako bismo odlucili da ove sabore nazovemo svetima, zasto isto tako da ne nazovemo i vatikanske, anglikanske, protestanske i druge? Jedino je Bog svet, istinit, pravedan i nepogresiv, a mi ljudi, i pored najbolje volje, cesto gresimo; zato je najbolje osloniti sa na Gospoda Isusa Hrista i Sveto pismo koje je nepogresiva Bozja rec i pouzdani izvor istine.
|
