|
Ostati ili odvojiti se?
Veliki broj konzervativnih hriscana, katolika, pravoslavnih, protestanata i drugih, sa velikom tugom u dusi zale zbog naglih promena i negativnog ekumenskog uticaja. U jedinstvu hriscanskih zajednica i svih svetskih religija i ideologija, oni vide totalnu propast i otpad od istine. Neke Pravoslavne crkve su se vec odvojile od Svetskog saveza crkava medju kojima su Gruzijska i Bugarska pravoslavna cekva; dok druge preispituju svoj odnos i cekaju konacnu odluku da li da ostanu u Svetskom saveza crkava ili da se potpuno odvoje. Do ove nezavidne situacije doveli su mnogobrojni razlozi.
U pocetku dok su se pravoslavni pitali da li je za njih dobro i korisno da se prikljuce Svetskom savezu crkava, uveravani su da im se na taj nacin omogucava da drugim hricanima i nehriscanima svedoce o svom pravoslavlju. Posle pedeset godina clanstva u Svetskom savezu crkava, pravoslavni su dosli do zakljucka da njihovo svedocenje u Svetskom savezu crkava nije donelo nikakvog ploda; odnosi izmedju crkava Istoka i Zapad, uvek su isti.
Sve crkve Svetskog saveza pozvane su da svedoce zajedno, a da nijedna ne poziva na odluku, ponovno krstenje i promenu religije. Medjutim, pravoslavni veruju da svedocenje drugim zajednicama i vodjenje dijaloga treba da vodi obracenju, odricanju od krivoverja i zivljenja novim zivotom slobodnog od greha. Iako je istina da svi oni koji nisu protiv Hrista s njim su, pravoslavni ipak veruju da bi se jedinstvo crkava i svih religija trebalo ostvariti u istini i da je neophodno da se vernici zauzmu za odbranu istine.
Pravoslavne crkve istocne Evrope, posle pada komunizma, ocekivale su da ce njihova braca i sestre clanovi Svetskog saveza crkva sa Zapada priskociti u pomoc i uzeti ucesca u zajednickom svedocenju o kome se u ekumenizmu decenijama propoveda; sa ciljem da ojacaju Pravoslavnu crkvu.
Medjutim, ekumenske verske zajednice kao i one koje nisu clanice; usle su u istocne zemlje Evrope i pocele sprovoditi evangelizaciju i prozelitizam protiv cega su decenijama propovedale. Pravoslavne crkve ostro su se suprotstavile ovoj praksi i zamerile Svetskom savezu crkava, sto je posebno dovelo do nezeljenih posledica u Rusiji. Ovo je dovelo do toga da su mnoge Pravoslavne crkve pocele da preispituju svoje odnose prema Svetskom savezu crkava. Pored toga postoje i doktrinarni problemi. U pocetku Svetski zavez crkava tvrdio je da veruje u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja, Trojstvo i Sveto pismo, danas se u ekumenizmu skoro i ne spominju osnovna verovanja hriscanskog ucenja. “Mi imamo vise zajednickih tacaka verovanja sa muslimanima i Jevrejima, nego sa mnogim ekumenskim crkvama;” izjavio je Daniel Lijeuven. “Otvoreni otpad od evandjeoske istine je ocigledan.”
Govoreci o mnogobozackim obicajima koje su Aboridzani i korejski teolozi sproveli na zasedanju Skupstine Svetskog saveza crkva u Kamberi, na kojoj je bilo cetiri hiljade delegata; pravoslavni svestenik Dzejms Silver sa velikom tugom u dusi kaze: “Ova bogosluzenja bila su cisto paganska. Prvi hriscanski mucenici isli su verom sa radoscu u smrt zato sto nisu pristali da prinesu tamjan rimskim carevima i da se poklone njihovim bogovima, a u Kamberi ortodoksni hriscani, vernici i svestenici, isli su bez primedbe kroz “dim ciscenja” tamjana koji je prinela korejska protestantkinja da udovolji “duhovima pokojnika.” (Orthodox Ecumenism? A Forum of Letter pp. 5) To je bio glavni razlog zasto je manastir u Gruziji odstupio od ekumenizma.
“U maju 1997. Pravoslavna crkva u Gruziji zauzela je odlucan korak u svom zivotu i zivotu globalne Pravoslavne crkve. Pod pritiskom monaskih grupa koje su zapretile sizmom, Sveti crkveni sinod doneo je odluku koja je iznenadila pristalice liberalnog i konzervativnog gledista; da izadje iz Svetskog saveza crkava i Konferencije evropskih crkava.” (Orthodox Ecumenism; A Contradiction in terms? p.1) Sukob izmedu Svetskog saveza crkava i Gruzijske pravoslavne crkve nije jedini slucaj. U Rusiji vernici i svestenici Pravoslavne crkve podeljeni su u dve grupe; jedni su da se nastavi dijalog sa nepravoslavnim Crkvama na nacionalnom i internacionalnom nivou, a drugi da se zaustavi. Sve Pravoslavne crkve u svetu suocene su sa ovim pitanjem, jedni vernici su za odvajanje od ekumenizma, a drugi da se i dalje ostane u njemu.
“Zakljucak teoloske komisije Ruske pravoslavne crkve kao i Sinod vladika, u obema institucijama nalaze se predstavnici za i protiv ekumenskih veza, pristali su da privremeno ostanu u Svetskom savezu crkava i Konferenciji evropskih crkava. Oba ova tela zakljucila su da pitanje uzimanja ucesca Ruske pravoslavne crkve u ekumenskim organizacijama treba da resi najvisi forum pravoslavlja (Sabor svih pravoslavnih crkava). Slicnu odluku donela je i Srpska pravoslavna crkva, da za sada ostane, a finalnu odluku donece sa ostalim Pravoslavnim crkvama.” (Isto) Sve ovo pokazuje da su Pravoslavne crkve zabrinute zbog velikog problema sa ekumenskim pokretom. On preti hriscanskom ucenju, jer rusi dogmatske i doktrinarne temelje pravoslavlja i usmerava se opasnim putem koji je stetan ne samo po hriscane vec i druge religije.
Jos dublji razlozi
Pravoslavna crkva vidi sebe kao jedinu Svetu katolicku i pravoslavnu crkvu u kojoj se postuju verski propisi. Ona nastavlja neprekidnu vezu sa Apostolskom crkvom, crkvom od koje su se, zbog politickog ili doktrinarnog razloga, odvojile druge verske zajednice. Zakljucak proizilazi iz stava Pravoslavne crkve prema svojoj poziciji. Jedna grupa teologa i visokih svestenika Pravoslavne crkve smatra da je neophodno da se Crkva otvori prema ekumenizmu i ucestvuje sto vise moze u njemu; dok druga konzervativna grupa u tome vidi propast koja preti unistenju vere, degradaciju doktrine, i konacnoj predaji svetovnom uticaju koji ce do kraja unistiti pravoslavlje. Neki protivnici idu cak i dalje gledaju u ekumenizmu degradaciju i nacionalnih i kulturnih tekovina.
Raspravljajuci o ovom problemu u ruskom zurnalu Moskva stampana je sledeca izjava: “Svi mi treba da naucimo kako da definisemo svete stvari pravoslavlja ne samo za spoljne neprijatelje, otvorene neprijatelje Boga i rusofobije, vec i zbog neprijatelja koji preziru temelje ruske nacionalne svesti, dok misle o sebi da budu “reformatori” naseg crkvenog zivota.” (Isto, str. 2)
Ekumenizam kao jeres
Neki protivnici idu toliko daleko da ekumenizam nazivaju jeres. Pristalice ekumenizma tvrde da se “istina ne nalazi ni u jednoj crkvi, ali da se deo istine nalazi u svakoj od njih. Malo se istine nalazi u pravoslavlju, malo u protestantizmu. Ako stavimo sve verske zajednice zajedno i stvorimo ekumensku crkvu, ujedinicemo sve delove vere i istine i doci cemo do potpune istine u Hristu”. (Isto, str. 2)
Protivnici ekumenizma na ovo odgovaraju: “Ako je istina da svaka Crkva ima po malo istine isto je toliko istina da svaka ima dosta neistine i zabluda. Ako bismo ih sastavili sve zajedno u ekumensku crkvu, ipak zabluda bi bilo vise nego istine. Ako bi ekumenizam uzeo jedino merilo - Sveto pismo i Bozji zakon i iz svake Crkve uzeo samo istinu koja se u potpunosti slaze sa Svetim pismom, a odbacio sve zablude, mi bismo pozdravili i zagrlili takav ekumenizam. U tom slucaju gornja tvrdnja bila bi ispravna. A skupiti zajedno malo istine i dosta neistine, ne odvaja istinu od zabluda nego povecava zablude i ovo je zamka koja ima za cilj da prevari neuke”.
U pismu koje su Gruzijanski monasi uputili patrijarhu istaknuto je: “Ekumenizam je jeres! Sta vise, to je jeres nad jeresima. Od svih zabluda od kojih se sastoji takozvani ’ekumenizam’ je najosnovnija i najdublja priroda Isusa Hrista. Takozvani Svetski savez crkava cak i u svome imenu sadrzi suprotnost pravoslavnoj doktrini o Crkvi. U svojoj teoriji o ’granama crkve’ u potpunosti odbacuje njenu dogmu. Ucescem u njegovim aktivnostima, Pravoslavna crkva izjavljuje da se slaze sa ovim njegovim ucenjima.” Ovim je jasno receno da ako Pravoslavna crkva uzima ma kakvog ucesca u ekumenskim organizacijama, pristaje uz ekumenske jeresi.
Oni koji su da Pravoslavna crkva ostane u Svetskom savezu crkava postavljaju pitanje, da li ce Crkva ostati ekskluzivna, odvojena da vodi brigu o sebi i cistoti svoje vere i ucenja i pomaze drugima koliko moze da ih uputi na pravi put; ili ce biti inkluzivna da prima istine i ucenja koja se nalaze izvan njenog tora. “Divno jezgro Pravoslavne crkve vec je pojedeno sa dve razorne bolesti zahvaljujuci pomoci nekih vladika”, tvrdi se u casopisu Moskva. “To su dve podmukle jeresi: obnova i ekumenizam. Naravno, one jos nisu potpuno usle u crkveni organizam, ali ako ne preuzmemo hitne predostroznosti i energicne mere kolektivne preventive, u vreme strahovitog rusenja i nereda, podela i nevolja ocekuju crkveni opstanak.” (Pismo, str. 4)
Pristalice ekumenizma tvrde da Pravoslavna crkva nije jedna Katolicka i Apostolska crkva kad je podeljena u mnoge nezavisne organizacije, jer time potvrdjuje da je vec u ekumenizmu - drvo sa mnogo grana. Oni navode da jedan od razloga zasto Pravoslavna crkva preispituje svoje odnose prema ekumenizmu je u tome sto kad se spoji sa mnostvom oseca se u manjini i niko ne slusa njene primedbe niti ko prima opomene i predloge. Pravoslavni takodje ne vide nikakvu mogucnost svedocenja o pravoslavlju u tom velikom mnostvu, vec veliku opasnost da je to put da se jeresi infiltriraju u crkveno verovanje i ucenje i da ucescem u ekumenizmu nista nece dobiti, a mnogo izgubiti.
Ekumenisti upozoravaju da ako ce i druge pravoslavne Crkve slediti primer Gruzijske i Bugarske pravoslavna crkve, i odvojiti se od Svetskog saveza crkava, da ce se time izolovati i da ce snositi ogromne posledice. Ekumenisti ulazu sve moguce napore da razuvere pravoslavne Crkve od nezeljenog plana izdvajanja i da ostanu u zajednici bez obzira na teskoce s kojima se susrecu. Tako Pravoslavlje stoji na raskrsnici i konacna odluka koju ce uskoro doneti je sudbonosna za Crkvu i pravoslavlje.
Podela medju protestantima
Osnivaci protestanskih Crkava bili su reformatori. Nisu to bili neki buntovnici, otpadnici ili jeretici, vec dostojni i ugledni vernici Katolicke crkve. Oni nisu bili ni nekakve neznalice koje su nerazumno kritikovale vodje Crkve, vec ucitelji, svestenici, profesori, doktori teologije, posteni i nacelni ljudi. Njihov cilj nije bio da javno blamiraju i osudjuju svoju Crkvu i sruse njeno vodjstvo, vec da je reformisu, usavrse i sacuvaju od otpda. Koliko su bili odani svome pozivu vidi se iz zrtve koja ih je odvela na lomace, jer nisu mogli da se odreknu istine. Oni su uzdigli Bibliju i skrenuli paznju naroda na to skupoceno blago, a neki od njih uspeli su da prevedu Bibliju na svoj jezik. Najveci bol im je nanet onda kada su ih proglasili jereticima i iskljucili iz Crkve koju su toliko voleli. Mnogi od njih su svoju vernost i odanost Bogu zapecatili krvlju.
Medjutim, njihovi naslednici nisu nastavili reformu, nego su se zaustavili na putu, a poznato je da kad drvo prestane da raste, ono pocne da umire. Tako je vecina protestanata, malo - pomalo, pocela da se vraca natrag zanemarujuci principe i ciljeve reforme. Ovo je dovelo do podele medju clanovima reformiranih Crkava na liberalne i konzervativne vernike.
Osnovana je alijansa, ciji cilj je bio da se protestanti odupru uticaju katolickih obicaja koji su se uvlacili u protestanske Crkve. Formiranjem Misionarskog koncila i najzad osnivanjem Svetskog saveza crkava 1948. godine, ucinjen je pokusaj da se Crkve ujedine, ojacaju i pripreme za izvrsenje misionarske uloge u svetu. Osnivaci ekumenskog pokreta imali su dobre namere. Vernici su se zalagali, moralno i materijalno podupirali Crkvu; zrtvovali se dajuci sredstva za literaturu, podizanje crkvenih objekata, izdrzavanje misionara u stranim zemljama - uspeh i misija Crkve bili su sastavni deo njihovog zivota. Oni su ozbiljno shvatili Hristov nalog i trudili se da ga na najbolji nacin izvrse: ”Idite po svemu svetu i propovedajte Jevandjelje svakome stvorenju.” (Marko 16,15)
Medjutim, konzervativni osnivaci ekumenskog pokreta nestajali su sa pozornice, a njihova mesta poceli su da zauzimaju liberali kojima nije toliko stalo do cistote nauke i vernosti Crkve njenom zadatku, koliko da postignu svoje ciljeve. Savremene ekumeniste ne treba osudjivati, jer oni misle da ce svojim naporima sacuvati Crkvu od totalnog unistenja. Treba da shvatimo da je covecanstvo suoceno sa velikim problemima iz kojih skoro da nema izlaza. Brod je vec poceo da tone, samo umesto camaca za spasavanje i bacanja nepotrebnog tereta, ekumenizam stavlja nove tovare kojima ce potopiti brod pre vremena. Ne pomaze nimalo sto mnogi od ekumenista imaju dobre namere. Dosadasnje iskustvo pokazalo je da njihovo zauzimanje nije resenje.
U svom povlacenju, protestanti su pomalo poceli da napustaju dragocene biblijske istine i uvode nove norme koje se ocigledno suprotstavljaju starim principima. Biblija se vise ne ceni kao sto su je cenili i postovali reformatori u proslosti, vec se njena nadahnuta nauka zamenjuje filozofijom i mutnim teorijama. Vilijem Plecer (William Placher) navodi neke od kljucnih problema koji dovode u pitanje opstanak mnogih protestantskih Crkava: “Rukopolozenje zena za propovednike, uvodjenje jeresi, u crkvi vencanje homoseksualaca i lezbejki...” (Christian Century, April 1998, p. 420) Ocigledno je da se Crkva usmerava u pravcu propasti. Liberalni postupci dovode u pitanje opstanak crkve.
Odane i verne konzervativne protestante izdalo je strpljenje i oni cine sve sto mogu da spasu Crkvu; pa i prored najbolje volje i svih zauzimanja izgleda da ovu poplavu niko i nista ne moze zaustaviti. Konzervativni vernici u mnogim crkvama prete, u koliko se ne promeni pravac koji vodi u sigurnu propast, da ce se odvojiti od onih koji ne postuju svetinju i ne brane istinu. Sto vreme vise prolazi, razlika izmedju ove dve grupe postaje sve veca, napetost se povecava i preti ozbiljna opasnost da obruc koji ih je do sada drzao zajedno svakoga momenta pukne. “Ovoga puta preti opasnost da ne uspeju da se odrze zajedno”, tvrdi Plecer, “oni koji poznaju pozadinu znaju koliko vremena, napora i emocionalne energije je ulozeno da bi se Crkva sacuvala od rasula.” (Isto)
Vernici protestantskih Crkava do sada su imali pred sobom cilj: da ocuvaju cistotu nauke, uzdignu biblijsko ucenje, objave vest Jevandjelja svim narodima i u ove uzvisene planove trosili su svoje vreme, emocije, napore i sredstva. Medjutim, novim ekumenskim smernicama: umanjivanjem vrednosti Biblije, prihvatanjem uticaja mnogobozackih religija i kocenjem misionarske delatnosti Crkve; vernici su zbunjeni i zaprepasceni. Energiju koju su ranije upotrebljavali u misionarske aktivnosti, a koja je sada zanemarena, trose u sukobima, samoodbrani i ogorcenim prepiranjima.
Pre dvadeset godina prisustvovao sam predavanju generalnog sekretara Americkog saveza crkava dr Kelija. Mozete pretpostaviti sa koliko paznje sam pratio njegovo izlaganje upravo zato sto sam znao da je jedan od istaknutih vodja ekumenskog pokreta. Medjutim, na moje veliko iznenadjenje, on uopste nije govorio o ekumenizmu, vec je tema bila: “Zasto liberalne Crkve gube clanstvo a konzervativne povecavaju?” Dokazivao je da se konzervativni vernici bore da ocuvaju cistotu nauke i cilj im je da obrate ljude od zablude ka istini; a kad u crkvi toga vise nema, vera slabi, sumnja se povecava, zabrinutost obuzima dusu, a povecavaju se medjusobni konflikti vernika. Ne samo da se u ekumenskim Crkvama koci misionarska aktivnost i sumnja povecava, vec je to i najveci razlog naglog smanjivanja broja vernika. Konzervativni vernici cine sve sto mogu da sprece rasulo i otpad, ali svi njihovi napori donose malo ploda.
Covecanstvo danas lici na bolesnika cije srce prestaje da kuca, puls se gasi i cine poslednji trzaji u borbi za opstanak. Ekumenizam priskace u pomoc sa dobrim namerama, ali umesto vestackog disanja i sokova da bi pokrenuli srce na rad i povratili umirucem pacijentu zivot, smanjuju mu vazduh, stezu krvne sudove i ubrzavaju umiranje. Uvek je ljudsko resenje koje se suprotstavljalo Bozjem dozivelo neuspeh, a dosadasnji plodovi ekumenizma to najbolje potvrdjuju. Znaci pokazuju da ce konzervativni borci izgubiti kolektivnu bitku, jer ce vecina ipak poci sirokim putem kao sto je prorekao nas Gospod i Spasitelj Isus Hristos, ali ako izdrzimo na putu dobra, ucinimo pravilan izbor, po milosti Bozjoj ima nade da dobijemo konacnu pobedu i primimo obecanu nagradu.
“Zahvaljujuci ekumenizmu”
Pravoslavni i protestanti nisu jedini kojima smeta ekumenizam, i katolicki konzervativci u njemu vide rusenje vekovnih svetih elemenata kojima se uvek odlikovala Katolicka crkva. Ranije smo opisali trud koji su ulozila protivnici ekumenizma u Katolickoj crkve za vreme Drugog vatikanskog koncila da sprece donosenje ekumenskih odluka. U tu svrhu napisano je mnogo protestnog materijala, a narocito u knjizi od 900 stranica koja je stavljena svakom delagatu u njegovo postansko sanduce. Od tada prosle su vise od tri decenije pa jos uvek konzervativni katolici zale zbog mnogih promena u Crkvi. U pismu “Plac u pustinji” iznet je cetrdeset i jedan razlog kojima se potvrdjuje da je Katolicka crkva mnogo izgubila stupanjem u ekumenizam. Svaki od navedenih razloga pocinje: “Zahvaljujuci ekumenizmu...” spomenucemo neke u skracenom obliku:
“Zahvaljujuci ekumenizmu imamo protestantizovanu liturgiju i sakramente, sve vise katolika napusta Crkvu i grle protestantizam, zabrinjavajuci pad obracenja u katolicizam, imamo euharistiju u rukama laika, nase vodje imaju molitvene sastanke sa nekatolicima, krstavamo i kanoniziramo jeretike...
Zahvaljujuci ekumenizmu u Crkvi imamo karizmaticni pokret koji je zapoceo u protestantizmu i spiritizmu, protestanski pastori i jevrejski rabini drze predavanja na katolickim propovedaonicama i univerzitetskim katedrama, odvracaju se vernici da se mole Mariji, umanjuje se postovanje svetaca, krunice su nazvane staromodnima, nasa sveta Crkva postala je protestanska i svetovna sa cinjenicom da su protestanti uvek protestanti, a svetovnjaci vise svetovni nego ikad ranije. Mnogi kipovi iz nase crkve su uklonjeni, velika kriza vere je medju laicima i svestenicima. Imamo duh Drugog vatikanskog koncila, zli i varljivi duh koji se upotrebljava da srusi Crkvu. Da bi ruski pravoslavci mogli prisustvovati na Drugom vatikanskom koncilu 1962. Rim je u Moskvi napravio sporazum da se na Koncilu ne sme napadati komunizam, a za vreme pape Pija XII katolik koji bi na izborima glasao za komunizam bio je automatski ekskomuniciran.
Zahvaljujuci ekumenizmu zamenili smo katolicki oltar protestantskim stolom, nemamo vise zastupnicku molitvu koja naglasava zrtvenu prirodu mise, vec ekumensku molitvu slicnu jevrejskom stolu blagoslova.
Zahvaljujuci ekumenizmu zamenjena je stara liturgija “tajna vere” koja je jasno ukazivala na transupstancijaciju hleba i vina u telo naseg Gospoda Isusa Hrista u novu ’tajnu vere’, Hristos je umro, vaskrsao i ponovo ce doci.
Zahvaljujuci ekumenizmu naglo se smanjuje broj onih koji se ispovedaju svesteniku, Katolicka crkva stavljena je na isti nivo sa laznim religijama po svemu svetu. Daleko smo samo korak do velike svetske Crkve i samo jedan gigantski korak do svetske drzave.
Zahvaljujuci ekumenizmu imamo demonski pokret Novoga veka koji se uvlaci u Crkvu, molitvene sastanke sa indusima, budistima, Jevrejima, i muslimanima, svima koji se odricu naseg Gospoda Isusa Hrista. Humanisticka religija infiltrira se u nasu veru, mnogi katolici odbacuju ucenje vere i morala. Zanemarena je divna hijerarhiska struktura Crkve. Vise se ne govori protiv jeresi, jer je imamo u krilu Crkve. Pitamo se kako ce nasa sveta Crkva ikad biti u stanju da osudi nova krivoverja kad se potpuno sprijateljila sa onim starim.
Zahvaljujuci ekumenizmu imamo novu imperijalnu odecu kojom su prevarljivi krojaci ukrasili Crkvu po izgledu ekumenizma i nema dostojanstvenika koji ce priznati da je ’Crkva ostala gola’.
Zahvaljujuci ekumenizmu verni katolici koji pravilno kritikuju katastrofalni efekat modernog ekumenizma oznaceni su: onima koji ne postuju, odmetnicima, buntovnicima i neposlusnima.
I na kraju, zahvaljujuci ekumenizu imamo vrlo malo na cemu bismo zbilja mogli biti zahvalni za stetu koja je naneta Vinogradu Gospodnjemu posle Drugog vatikanskog koncila crkve.” (Plac u pustinji; Zahvaljujuci ekumenizmu)
Iako je vecina pravoslavaca, katolika, protestanata i svih konzervativnih vernika ogorcena protiv ekumenizma i cini sve sto moze da spreci rusenje starih temelja koje smo vekovima nazivali svetinjom, uprkos svim nastojanjima, voleli mi to ili ne, ekumenizam ce napredovati i ostvariti svoje ciljeve. Zasto?
Doslo je odredjeno vreme koje su predskazali biblijski proroci da ce se, neposredno pred Drugi Hristov dolazak, ceo svet podeliti u dve grupe koje ce se suprotstavljati jedna drugoj. Jedna grupa uzdizace nacela istine i lepotu Hristovog Jevandjelja i stati pod zastavu Gospoda Isusa Hrista; a druga pod zastavu predvodnika otpada. Jedna grupa, miloscu Bozjom, pripremice se da primi “pecat Bozji. “Ne kvari ni zemlje, ni drveta, dokle ne zapecatim sluge Boga nasega na celima njihovim.” (Otkrivenje 7,3); a druga grupa sprema se da primi “zig zverin”: “I ucini sve, male i velike, bogate i siromasne, slobodnjake i robove, te im dade zig na desnoj ruci njihovoj ili na celima njihovim... Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj i primi zig na celo svoje ili na ruku svoju i on ce piti od vina gneva Bozjega...” (Otkrivenje 13,16; 14,9-12) Proslo je vreme malih i nezavisnih verskih zajednica. Dosli su dani da se ceo svet podeli u dve grupe i to se ne moze spreciti.
Ovo ce pripremiti sve stanovnike sveta za poslednji sukob izmedju dobra i zla - Armagedon. Posmatrajmo pazljivo, u svetlosti sadasnje situacije, prorocke reci apostola Jovana: “I videh kako iz usta azdaje i iz usta zveri i iz usta laznog proroka izlaze tri necista duha kao zabe; to su, naime, demonski duhovi koji cine cudne znake, koji izlaze carevima svega sveta - da ih skupe na boj na veliki dan Boga Svedrzitelja. Vidi, idem kao lopov; blago onome koji bdi i cuva svoje haljine - da ne ide go i da ne gledaju njegovu sramotu. I sakupi ih na mesto koje se jevrejski zove Armagedon.” (Otkrivenje 16, 13-16) Mi smo sada u fazi grupisanja i vecina ce stati na stranu otpada i poci putem totalnog unistenja. Zato je sudbonosno za svakoga od nas da razmislimo o pozivu koji nam se upravo sada upucuje:
“Izadjite iz njega, narode moj, da ne budete ucesnici u njegovim gresima i da ne primite od njegovih zala, jer gresi njegovi doprese do neba i Bog se seti njegovih nepravednih dela.” (Otkrivenje 18,4.5; prevod: dr Carnic)
|
