|
Tuzno kajanje i poziv na otpor
Aleksej Jang bio je katolik koji se obratio u pravoslavlje i danas je svestenik. On dobro poznaje obe Crkve i zato su njegovi komentari logicni i pristupacni svima. Jang svoje izlaganje pocinje posetom vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I Vatikanu juna 1995. godine. On tvrdi da papa zeli da uspostavi jedinstvo sa Pravoslavnom crkvom pre 2000. godine. Znacajno je da je i patrijarh izrazio isto misljenje.
Jang zatim prelazi na srz podele: “Jednog lepog popodneva godine 1054. upravo kada je trebalo da pocne sluzba u crkvi Sveta mudrost u Konstantinopolju, kardinal Humberto i dva druga papina legata, usli su u zgradu i uputili se prema svetinji... Oni su tada stavili na oltar bulu ekskomunikacije i izasli napolje... Ovo je ucinilo pocetak velike sizme izmedju Istocne pravoslavne crkve i na Zapadu Latina. Medjutim, sizma kao sto obicno istoricari priznaju, nije jedan dogadjaj ciji se pocetak moze odrediti datumom. To je nesto sto se postepeno dogadjalo, kao rezultat dugog i komplikovanog procesa.” (Ware, Thimothy, The Orthodox Church, Panguim, 1993. p. 58)
Od tada pa do danas postoje dve odvojene Crkve. One su nekada bile jedna Crkva. Posle odvajanja njihovi putevi poceli su da se razdvajaju i udaljavaju jedan od drugoga. Jang istice i podelu u samoj Katolickoj crkvi u kojoj se sukobljavaju dve grupe, liberalni i konzervativni vernici. Odani katolici, kad god im se pruzi prilika ustaju u odbranu istine i uvlacenja jeresi u Crkvu. Oni cesto i jasno podizu svoj glas. Kada je 1870. godine papa Pije IX izneo dogmu o nepogresivoj supremaciji, biskup Josip Strosmajer ustao je u odbranu nacela Svetoga pisma: “Ne nalazim nijedno poglavlje, ili jedan mali stih u Svetome pismu u kome je Isus Hristos Svetom Petru dao gospodarsku ulogu iznad apostola, svojih saradnika... Sto me najvise iznenadjuje i sto najvise svedoci je Petrovo cutanje o tome.” (Hales, Bernard, How the Pope Become Infalible) Apostol Petar nije posedovao nikakvu vlast nad drugim apostolima. Nijedan od prva cetiri koncila Crkve nisu dala papi nikavu vlast, vec samo postovanje.
“Izabrani moraju biti pazljivi, vrlo pazljivi,” nastavlja Jang, “djavo ne radi uvek kao djavo; cesto se pojavljuje kao andjeo svetlosti. I on propoveda hriscanstvo samo malo drugacije od onoga stvarnoga; i sa njegovim zamkama mnogi su uhvaceni u njegovu mrezu. Na taj nacin uspeva vise nego da je poslao celu armiju nevernika i nasilnika.” (Alexey Young, Florence 2000? p.10)
“Svaki prosecan katolik danas je slomljenog srca zbog doktrinarne korupcije i skandala u Crkvi”, kaze Jang, “ko bi mogao da proracuna duhovnu i psiholosku cenu koju svi ovi imaju na dusi?... Prvi gubitak Katolicke crkve je naglo opadanje duhovnosti. U nekom smislu svaka osoba trazi da zadovolji unutrasnje teznje zivotnih pitanja. Medjutim, sve vise katolika shvata da se vise ne mogu obratiti svojoj Crkvi za odgovor; osecaju se ostavljenim, uplasenim i krajnje nesigurnim. Iskreni katolik koji trazi pita se: Gde je istina? Da li je ovde ili tamo sa karizmaticnim vodjama, ili nije? A iznad svega, gde mogu da nadjem Isusa Hrista?” (Isto, str. 12)
Komentarisuci papino pismo “Svetlost sa Istoka” iz 1995. godine, Jang pise: “Njegova svrha bila je da lansira zavrsni cin u dugom nastojanju da pravoslavne hriscane dovede u jedinstvo sa Rimom.” (Isto, str. 13)
“Ne smemo zaboraviti da je papa odlucio da pravoslavne vrati ponovo u svoj tor. Njegovo pismo ne spominje duboke teoloske i eklezioloske razlike izmedju njegove i nase Crkve - razlike koje neki sa obe strane umanjuju.
Papa ne istice ni pitanje pokorne poslusnosti njemu kao Hristovom namesniku na Zemlji. Medjutim, on je to ucinio na mnogim drugim mestima i drugim prilikama. Nije dao jasan znak cak ni da je voljan da razmisli o kriticnom predmetu papinog autoriteta. Medjutim, zaobici stvarne razlike medju crkvama, to je upravo cilj savremenog ekumenizma: nikad ne diskutuj o onome sto nas razdvaja; razgovaraj samo o slicnim stvarima. To, svakako, vodi laznom jedinstvu, kao sto mora, jer dolazi od laznog ekumenizma.” (Isto, str. 13)
Godine 1965. papa i patrijarh Atenagora izdali su zajednicko saopstenje kojim je ponistena ekskomunikacija iz jedanaestog veka nastala izmedju dve Crkve. U saopstenju je naglaseno: “Mi moramo da priznamo da su razna iskljucenja bila upucena protiv osoba, a ne protiv Crkava i ono nije imalo za cilj da raskine ekleziolosku zajednicu izmedju stolica Rima i Konstantinopolja.” (The First Modern Pope, 1987) Ova izjava se ne uklapa u istorijske cinjenice. Delegacija Katolicke crkve koju je predvodio kardinal Humberto 1054. godine nije stavila dokumenat o iskljucenju Istocne crkve na sto patrijarhiskog dvora ili kancelarije, niti ju je urucila njemu u ruke, vec ju je stavila na oltar u crkvi; prema tome cela Crkva je bila iskljucena, a ne patrijarh i vise od devet vekova dve Crkve delovale su potpuno odvojeno. Ne mozemo odbaciti cinjenice samo zato sto one stoje kao prepreka na putu vestackog jedinstva.
Patrijarh Vartolomej I za vreme svoje posete Vatikanu 1993. nazvao je “papu bratom patrijarhom, i dve Crkve, Katolicku i Pravoslavnu dva krila istih pluca Hristovog tela i da je to temeljna eklezioloska istina.,” Ova izjava uzbudila je protivnike savremenog ekumenizma. Konzervativni katolici ne veruju da postje dve sestrinske Crkve, vec prava Katolicka i druga koja se otpadom odvojila od Rima; dok pravoslavni veruju da je Pravoslavna crkva ostala na starim temeljima, koje su izgradili crkveni oci, posebno za vreme prva cetiri koncila. Ipak sve prepreke se zanemaruju i uporno se ide prema cilju spajanja dveju institucija pod jedan krov.
Posto je izjavljeno da su dve crkve Katolicka i Pravoslavna dve sestrinske Crkve, odluceno je da prestane obracanje vernika iz jedne u drugu Crkvu.” Ovo je izazvalo nezadovoljstvo u obe Crkve, a posebno u Pravoslavnoj. Pravoslavni svestenici tvrde da im je na taj nacin oduzeta prilika da odrzavaju i hrane parohije, jer za njih je misionarska delatnost i prozelitizam izvor duhovne energije za napredak Crkve. Odluceno je da se razlozi podele zaborave, da vernici pozitivno misle i govore o crkvama i da postuju jedni druge. Kako zanemariti i zaboraviti tako vazne cinjenice koje su vekovima stajale kao prepreke izmedju dve potpuno odvojene Crkve.
Papa je 1439. godine sazvao latinski koncil u Florenci sa ciljem da Pravoslavnu crkvu vrati Rimu. Kada je obecao da ce pravoslavnima poslati vojnu pomoc za borbu protiv Turaka, pravoslavna delegacija pristala je na kompromis samo iz politickih razloga. Kad je narod cuo da je vera osramocena i prodata za vojnu zastitu od neprijatelja, a pomoc nije bilo sigurna, narod se pobunio. Crkve su postale prazne, niko nije hteo da ucestvuje na sluzbi sa onima koji su potpisali lazno jedinstvo. Tada je ustao sv Marko Efeski i pozvao svestenike i vernike na reformu. Iako je bilo mnogo onih koji su mu se suprotstavili, ipak je vecina presla na njegovu stranu i patrijarh je bio primoran da osudi i ponisti jedinstvo sa katolicima.
Monasi sa Svete gore uputili su protest patrijarhu Vartolomeju I 8.12.1993. godine u kome su izneli sadasnje probleme. “Plan je da se ostvari jedinstvo uprkos razlikama izmedju dve Crkve, kroz medjusobno priznanje tajni, apostolsko nasledje i primenu zajednicke pricesti, najpre ogranicene a zatim prosirene. Posle toga moze se diskutovati o doktrinarnim razlikama samo kao o teoloskim misljenjima.” (Florenca 2000? p. 15) Kao sto vidimo istina se vise ne ceni, doktrina se zanemaruje, a zablude sve vise uzdizu. Nije potrebno da budemo mudraci ni proroci da bismo predvideli da ovo ne vodi miru i blagostanju vec propasti.
Koje su to razlike od kojih se tako vesto bezi i cije se definicije tako paznjivo skrivaju? Ima ih mnogo, a mi cemo spomenuti samo neke od njih. Papin primat, papina nepogresivost, cistiliste, bezgresno Marijino zacece i njeno uznesenje na Nebo, stvorena milost, filiokve i druge. Monasi su postavili pitanje: “Da li su ove jeresi danas dobile amnestiju? Da li ce se oformiti jedinstvo bez jedninstva doktrine?”
Posle prividne kapitulacije pravoslavlja na koncilu u Florenci, patrijarh je pribrao snagu, ustao protiv zamke i ponistio sporazum o jedinstvu pravoslavlja i Rima. Danas nema patrijaraha, vladika ili lokalnih crkava koje bi zajedno, hrabro i otvoreno ustali u odbranu istine, usamljeni pojedinci koji se pojave, sa svim svojim ukorima i neslaganjima brzo bivaju ucutkani. Vecina vernika je nezadovoljna, ali je pokorna, cuti i ceka da vidi kakav ce biti ishod ove borbe. Patrijarh Vartolomej I je izjavio da “danas, sa zadovoljstvom, posle mnogo bola i ponizenja, dosli smo do zrelosti koja nam dozvoljava da papstvo gledamo na novi i drugaciji nacin”. Da li su njegovi prethodnici u proslih hiljadu godina bili nezreli pa nisu znali kako da gledaju papstvo? Jang tvrdi da se za vreme tog sastanka patrijarha i pape desilo nesto neverovatno; grom je udario baziliku sv. Petra u kojoj se odrzavao ovaj sastanak. (Orthodox Live, No. 3, 1993) Isto se desilo 1870. godine kada je objavljena dogma o papinoj nepogresivoti.” (Florenca 2000? p. 16)
Sta da radimo?
Jang daje zanimljiv odgovor na ovo pitanje: “Pre svega od svega srca treba da se molimo Bogu. Onda treba da pozovemo vodje Crkve gde god su i gde god mogu biti - da ucine sve sto mogu da javno osude sporazum i sve drugo sto se predlaze u prilog jedinstvu... Sto god patrijarh Vartolomej I radi, to se nas ne tice. Ovde je u pitanju pravoslvna vera! Sto bilo koji patrijarh cini utice na sve nas na jedan ili drugi nacin. Svi smo mi delovi Hristovog tela, i zbog toga svi smo odgovorni za veru, od najnizeg vernika do najviseg vodje. Svi smo pred Bogom jednako odgovorni za skupoceno bogatstvo pravoslavnog hriscanstva..” (Isto)
“Kao Neron, i mi samo besposleno gledamo dok Rim gori, a pokret polako ali sigurno vodi pravoslavlje blize duhovnim promenama modernom svetovnom zivotu, koji ce doneti uzasne i kobne duhovne posledice... Nama je vise stalo do komfora i materijalnih dobara nego li do istine. Tako su mnogi tolerisali ovaj opasni i lazni ekumenizam kao nacin koji necujno maskira nasu licnu gresnost i nedostatak pokajanja.” (Isto, str. 18)
U svojoj poslanici ekumenskom patrijarhu, mitropolit Filaret je naglasio: “Primetili smo, da niko na Vasoj poziciji, osim nas, ne podize glasa; i to nas je podstaklo da govorimo, jer ako ne bismo govorili mogli bismo u poslednji dan suda biti okrivljeni da smo videli opasnost kojom ekumenizam preti Crkvi, a nismo opomenuli njene episkope.” (Apel crkvama, str. 1)
|
