|
Promena Konstitucije i drzavna religija
»Postojanje drzavne religije u Americi je ideja koja je siroko prihvatljiva«, rekao je Derik Dejvis. »Iako je njena specificnost jos pod znakom pitanja, mnogi se slazu da je drzavna religija za vecinu Amerikanaca veza politickog poretka sa bozanskom realnoscu.« (Journal of Chirch and State, Vol. 39,3 1997, p. 411)
Kao sto vidimo spajanje crkve i drzave u Americi, sto je do sada bilo onemoguceno Konstitucijom, jedno je od kljucnih pitanja, kako za verske tako i politicke lidere. Da bi istako problem izmedju dosadasnje prakse koja je bila vezana za lokalne tekovine, i nove ideje koje vode globalizaciji, Dejvis nastavlja: »Tradicionalni simboli cesto su vezani za nacije, jedinstveni identitet u svetu i zakonsku samouslugu, politicke, vojne i ekonomske interese.«(Isto) Cilj ekumenskog pokreta i novog svetskog poretka je da promeni misljenje ljudi, odvoji ih od lokalnih, nacionalnih shvatanja i usmeri univerzalnom. Za postizanje ovoga cilja obavljaju se intenzivne pripreme koje ce usloviti promenu zakona koji stoje kao prepreka na putu globalizacije.
Dejvis dalje objasnjava kako konzervativni i liberalni Amerikanci shvataju drzavnu religiju. »Konzervativni Amerikanci smatraju da je Amerika posebna zemlja. Na ovoj interpretaciji toliko dugo traje forma nase drzave, jer su je utemeljili osnivaci koji su priznavali Bozje vodjstvo; ’jedan narod pod Bozjim vodjstvom’. Ova tema veoma je vazna u predizbornim politickim kampanjama.« (Isto, str. 413)
Predsednicki kandidat 1992. godine, Pat Robertson pozvao je Amerikance da se »vrate Bogu« zaleci sto je »nekadasnja hriscanska zemlja nasilno hranjena duhom paganizma.« (Isto, str. 414)
Iako liberali idu u istom pravcu, oni drugacije zamisljaju drzavnu religiju. »Oni naglasavaju ljudska prava, nuklearno razoruzanje, glad u svetu i mir.« Ovo je humanisticka religija koja »poziva ljude preko starozavetnih proroka na mir i pravdu, a to su smernice za liberalnu gradjansku religiju«. (Isto, str. 115) Ova razlicita shvatanja stvaraju dve ideje o gradjanskoj religiji i odnosima izmedju crkve i drzave. »Svakako, konzervativno i liberalno shvatanje o drzavnoj religiji je sustinski isto.« (Isto)
Suoceni sa cinjenicom da covecanstvo tone i propada u bezakonju, nasilju i samovolji, sto preti potpunim unistenjem covecanstva na Zemlji; i umesto da se iz otpada vrate Bogu i odreknu neverstva i bezakonja, ljudi pokusavaju da na vestacki nacin rese ovaj problem - donosenjem zakona koji ce se suprotstaviti cak i Bozjem zakonu. Medjutim, kao i mnogi nerazumni pokusaji iz proslosti, i ovaj ce promasiti svoj cilj.
Nezadovoljstvo prema odvojenosti crkve i drzave najjasnije je izrazio baptisticki pastor Kajsvel: »Ne postoji tako nesto kao sto je odvojenost crkve od drzave. To je izmisljena zamisao nekog nevernika.« (Isto, str. 420) Posto se radi o dalekoseznim planovima koji zahtevaju drasticne promene u svetu, ni crkva bez drzave ni drzava bez crkve ne bi mogla ostvariti ovaj plan. Oni u spajanju crkve i drzave vide resenje, jer ce zajednickim naporima jedino moci da nametnu novu ideju koju mnogi dragovoljno nikada ne bi prihvatili.
Drugi baptisticki pastor, Dzeri Falvel je izjavio: »Ideju da se religija i politika ne mesaju zajedno izmislio je djavo da bi zadrzao hriscane da ne upravljaju svojom zemljom.« Ipak, ni Isus ni njegovi ucenici nikada se nisu mesali u politiku, vec su pozivali ljude da budu verni Bogu i poslusni vlasti koja u okviru svojih ovlascenja upravlja zemljom.
»Dve vrste drzavne religije razlikuju se posebno po teoriji koja treba da upravlja zemljom i vrsti zakona koje treba doneti«, istice Dejvis.
»Konzervativna verzija usmerena je prema otkrivenju i prirodnom zakonu. Cilj im je da izdaju zbir zakona koji ce biti izraz biblijske moralnosti.« (Isto, str. 425) Kad bi ova namera bila iskrena, ne bi bilo potrebno donositi nove zakone vec usvojiti moralne principe Dekaloga - zakona koji je savrseni Bog dao za dobrobit svojih stvorenja.
Polemika oko zida razdvajanja
Da bi opravdali nove ideje, mnogi u Americi ukazuju na osnivace njihove zemlje i na ideju koja je usla u Konstituciju o odvojenosti crkve i drzave.
Istrazivaci isticu da je Tomas Dzeferson u odgovoru na pismo baptistickih pastora 1802. godine po prvi put istakao zid razdvajanja izmedju crkve i drzave. Dzeferson je naglasio da je religija licna stvar svakoga gradjanina koja stoji izmedju njega i Boga, i da zakonodavno telo nikada ne sme da donese zakon koji bi ustanovio bilo koju religiju, niti ogranici slobodno ispovedanje bilo koje vere. Ovim je podignut zid razdvajanja izmedju crkve i drzave koji do danas stoji.
»Postojala je opasnost«, upozorava Dzejms Burg, »da crkva uzme vlast u svoje ruke i religiju pretvori u drzavnu masinu.« (Isto, str. 488) Uvek je spajanje crkve i drzave negativno uticalo na politiku i religiju. Nista nije nanelo toliko sramote hriscanstvu kao pokolj medju hriscanima i nehriscanima, koji su u saradnji izvrsile crkva i drzava. Crkvi nije potrebna drzavna sila i vlast, vec duhovna sila koja potice od Boga, a dobija se poniznoscu, dobrotom i vernoscu. Prorocanstva ukazuju na cinjenicu da ce se istorija iz prosclosti opet ponoviti.
Drzavni javni tuzilac Jeremija Blek, 1856. godine u svom govoru, naglasio je da su osnivaci Amerike nastojali da »imaju drzavu bez religije (da se ne povezuje ni sa jednom religijom) i crkvu bez politike. Nijedna od njih nikad ne moze biti upotrebljena kao sila u sluzbi druge… Kao sto crkva ne gleda na coveka prema njegovoj politickoj poziciji, tako drzava istim okom podjedanko gleda na sve vrste verovanja… Osnivaci su u tome bili ozbiljni da vernici crkve treba da budu bolji patrioti, a clanovi vlade religiozni, drzeci svoje funkcije potpuno odvojene. Zbog toga su sagradili potpuni i savrseni zid razdvajanja crkve i drzave«. (Isto, str. 492)
»Nasa sadasnja pozicija je«, izjavio je sudija Vrhovnog americkog suda, Vilijam Rekvist, »da je zid razdvajanja uglavnom nejasan, neodredjen i sluzi kao razlicita prepreka koja nije uvek ispravna«. (Isto, str. 494) Sve ovo navodi se kao razlog za promenu ili dopunu Konstitucije koja bi odobrila spajanje crkve i drzave. Ono sto je vekovima isticano kao skupoceno blago (odvojenost crkve i drzave), sada se prikazuje kao prepreka i smetnja.
Nisu svi Amerikanci za promenu Konstitucije i spajanje crkve i drzave; postoji otvorena opozicija koja upozorava da »verska sloboda ne moze preziveti ako drzava pocne da namece verske dogme ili ako bude povezana sa eklezioloskim institucijama. Zato je ’zid razdvajanja’ podignut da bi sprecio sektaske sukobe i uzdigao dobrovoljno podupiranje religije i okoline u kojoj verska sloboda moze da cveta. Kao sto je sudija Vili Rotlidz izjavio: »Mi smo ucvrstili egzistenciju nase zemlje na stubu vere koji potpuno razdvaja religiju i drzavu, jer to je najbolje za drzavu i religiju.« (Isto, str. 500)
Zakon o verskoj kontroli
Osmog septembra 1997. godine Donji dom americkog Kongresa izglasao je zakon o kontroli religije. Zakon je vesto pripremljen pod motivacijom da zastiti hriscane od progonstava u nehriscanskim zemljama, a kao uzorak uzeta je drzava Sudan. Po ovom Zakonu predsednik Sjedinjenih Americkih Drzava imenuje direktora koga odobrava Senat, a on postaje clan drzavnog kabineta. »Ovaj novi ured imao bi vlast da izmeni zakon o emigraciji i da obezbedi nacin dalekoseznih ekonomskih sankcija koje bi, po njegovom predlogu, Kongres usvojio.« (Southern California Christian Times, Vol. 9. No. 5 May 1998. P. 7) Kakva bi to bila verska kontrola koja bi imala vlast da predlaze izmenu zakona i namece ekonomske sankcije? To je upravo ono sto su predvidela biblijska prorocanstva, i sto ocekujemo u skoroj buducnosti.
U uvodu ovog Zakona izrazena je njegova svrha: »Da osigurava sankcije protiv zemalja koje progone verske zajednice i za druge svrhe.« Ovde se lako moze uociti zamka; iako je na prvom mestu istaknuta zastita hriscana koje progone nehriscanske vlasti, ipak su »druge svrhe«, glavni cilj iza koga se kriju zamke ekstremnih protestanata i katolika. Odbrana verske slobode stavljena je samo kao fasada koja prikriva pravu svrhu ovog Zakona.
Glavnog direktora postavlja predsednik SAD-a, ali on se upravlja prema Povelji Ujedinjenih nacija. »U ovom zakonu naglaseno je da sankcije dolaze od dokumenta Ujedinjenih nacija koji je naveden u njemu. Ovaj Zakon i ne spominje Konstituciju Sjedinjenih Drzava niti na njoj zasniva svoj autoritet. Nicim se ne moze spreciti ova kontrola religije niti je pojam religije u njemu definisan… Ovaj Zakon nije resenje. On ne povecava slobodu, vec uzdize autoritet izvrsne vlasti da kontrolise i prosudjuje verske grupe…« (Isto)
Pre nego sto je iznet pred Kongres, mnogi ugledni americki gradjani, teolozi, vodje verskih zajednica, pravnici, clanovi Kongresa i drugi, ustali su protiv njega, jer se suprotstavlja Konstituciji. »Ovaj je drski pokret za stvaranje nove drzavne agencije sa ciljem da kontrolise religiju iz Bele kuce«, pise Karlson, »i namece sankcije drugim zemljama i grupama bilo gde da se nalaze.« (Compromising Religious Monitoring, p. 1)
»Ovaj Zakon o verskoj kontroli je prebacivanje vlasti sa nase ustavne vlade na internacionalnu vladu, a ta vlada neprijateljski je raspolozena prema hriscanstvu.« (Isto) Nije li to ono sto je prorok skoro pre dvadeset vekova napisao da ce »silu i oblast svoju dati zveri«. (Otkrivenje 17,13)
Prakticna primena Zakona izvrsena nad Sudanom
Pristalice ovog Zakona tvrde da je muslimanska vlast u Sudanu unistila milion i trista hiljada hriscana. Zbog toga je americka vlada nametnula sankcije Sudanu 1997. godine. U dvanaestom paragrafu spomenutog zakona, na sedam stranica raspravlja se o sankcijama nad Sudanom. Zabranjuje se: Izvoz iz Sudan bilo kakvih produkata proizvedenih ili uvezenih u Sudana, uvoz iz Sudana svih artikala, cak i hrane, niko ne moze ukazati bilo kakvu pomoc drzavi ni gradjanima, blokiran je sav novac koji se zatekao u stranim bankama. Ako bi se ustanovilo da bilo koji americki gradjanin obavlja bilo kakve poslove sa Sudanom, zakon predvidja zatvorsku kaznu u trajanju do 10 godina. Nikakvo preduzece ne sme nista investirati u Sudanu. Nijedna avionska kompanija ne sme leteti u Sudan, niti se sudanski avioni mogu spustati na bilo koji americki aerodrom.
Nijedna americka banka ne sme primati ili cuvati novac sudanske vlade. Smernice ovog Zakona u potpunosti su se otkrile kada je predsednik Klinton naredio da se 1998. godine unisti sudanska farmaceutska fabrika. Srusena je pod izgovorom da proizvodi bojne otrove, ali ubrzo ova tvrdnja bila je demantovana. Medjutim, fabrika je unistena. Malo paznje posvecuje se cinjenicama i istini. Onaj koji u svojim rukama ima vlast, proizvoljno moze da donosi i sprovodi odluke kojima unistava tudju imovinu i oduzima zivote nevinih gradjana. Ako su muslimani u Sudanu unistili vise od milion hriscana (sto nije sigurno), da li su hriscani ista bolji od njih ako putem sankcija i osvetom unistavaju njih?
Americka vlada otvoreno je izjavila da su sankcije usmerene da ukinu sudanski rezim. U tom slucaju nije bilo u pitanju progonstvo hriscana, vec politicki razlozi. Zasto je upravo Sudan postao centar americkog zakondavstva? Sudan je daleko i za vecinu Amerikanaca nepoznata zemlja. Ko brine sta ce se desiti u Sudanu, a pogotovo posle njegovog predstavnjanja od strane americkih politicara. Ovo otkriva pravu svrhu spomenutog Zakona i nacin postupanja prema svima koji ostanu »nepokorni«.
Sudan nije prva drzava ciji gradjani trpe pod sankcijama. Skoro pre cetrdeset godina nametnute su sankcije Kubi. Planirano je uklanjanje Fidela Kastra. I posle cetiri decenije, Kuba je danas isto sto je i ranije bila, Kastro jos uvek upravlja drzavom, a sirotinja trpi i strada. Sankcije su nametnute Iraku i Libiji. Medjutim, one nisu nametane samo muslimanima koji progone hriscane, nametane su i hriscanima u Juznoj Africi, Bosni, Srbiji i drugim drzavama. Iako se sankcije namecu sa ciljem da sruse vladajuci rezim, ipak vlada ne trpi posledice, vec siroke narodne mase, nejaka deca i starci.
»Znamo da je potroseno mnogo novaca i ulozeno mnogo truda iza scene za promociju ovog Zakona zbog toga da bismo ga podrzali. Medjutim, sada izgleda potpuno sigurno da ima ’vukova u ovcijim kozama’ i ovaj clanak pomoci ce svima nama da bolje upoznamo pozadinu ovog Zakona. Zeleli bismo da to nije istina, ali po svemu izgleda da ovaj Zakon ima prikrivenu pozadinu koja ga zastupa vec dugo vremena, ’novi svetski poredak’… - jedna vlada koja ce uskoro biti predstavljena Ujedinjenim nacijama.« (In A Confusing World of Deception… p. 1)
»Mislim da je ovo opasan pocetak prema necemu - sto ce u svakom pogledu biti upotrebljeno protiv americkih hriscana, pre nego da zastiti nasu bracu po celome svetu.« (Isto, str. 3)
U nekim kopijama spomenutog Zakona nalazi se sledeci deo osamnaestog paragrafa koji je izostavljen u originalu: »Slobodno ispovedanje necije religije ili verovanja moze biti ograniceno jedino kao sto je oznaceno u Zakonu a potrebno je zbog javne zastite, reda, zdravlja, morala ili osnovnog prava slobode drugih ljudi.« (Isto, str. 4) Svaki pojedini slucaj moze se uklopiti u ova ogranicenja. Ako necije verovanje smeta drugima, ili ako se ne slaze sa moralnim shvatanjima drustva, moze biti ograniceno.
U knjizi - U potrazi za novom svetskom etikom, katolicki teolog Hans Hung pise: »Svaka vrsta crkvenog konzervatizma bice odbacena… Nikakva regresivna ni depresivna religija - bilo hriscanska, muslimanska, jevrejska ili bilo kojega porekla - nema vise duge buducnosti.« (Isto, str. 7)
»Mi smo prepreka protiv svetske vlade i svetske religije…« pise Folf. »Sankcije protiv Sudana prvenstveno su odredjene da sruse sudansku vladu (a ne da zastite hriscane)… Sada je vreme da stupimo u akciju! Uz Bozju pomoc i Njegovo vodjstvo mozemo postati protivotrov protiv Busovog nazovi ’novog svetskog poretka’ i njegove nove svetske religije’.« (A Folf In Sheep’s Clothings, p. 1.2)
Amerikanci su bili iznenadjeni kada je predstavnik Ujedinjenih nacija, Abdelfajtah Amor na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija o kontroli religija, uzeo pravo da poseti indijanska plemena u Arizoni i saslusa njihove zalbe i primedbe na to kako s njima postupa americka Vlada. On je izjavio: »Sjedinjene Drzave treba da priznaju pravo americkih urodjenika koji zive u ovoj zemlji.« To znaci da Amerika vec sada ne postuje versku slobodu manjina. Vecina Amerikanaca je mislila da se kontrola religije odnosi samo na druge zemlje, zato su bili iznenadjeni kad su shvatili da se to odnosi na sve narode i sve zemlje sveta.
»Ko je dao pravo Americi da odlucuje o onome sto se desava u drugoj nezavisnoj zemlji ili jednoj zajednici koja u njoj zivi? Otkada je Amerika pocela da vlada svetom?… Sta ce se desiti ako ’direktor’ odluci da je hriscansko evangeliziranje sveta forma verskog progonstva, jer svoje verovanje iznosi onima koji su protiv njega? Hoce li se nas mandat da ’propovedamo Jevandjelje svakome stvorenju’ preokrenuti u versku netoleranciju uvredljivih izazova koji su usmereni da promene ljude drugih religija?« (HR2431 Is A Deceitful Foe, p. 4)
»Ovaj zakon ne daje versku slobodu vec povecava diktaturu izvrsne vlasti… Prvi na udaru su fanaticni muslimani. Logicno pitanje se namece ko ce biti sledeci?« (All Americans Accept federal Religious… p. 4)
»Umiranje od gladi ne zna za religiju. Neki od onih koji ce umreti od gladi zbog sankcija su hriscanska deca, kao sto je bilo u Bosni, Iraku, Libiji i Rodeziji gde su bile nametnute sankcije i embargo.« (Isto, str. 6)
»Dva zla ne cine jedno dobro. Ako Amerika ikada pocne da sudi, bombarduje i unistava svaku zemlju koja ’zlostavlja’ svoje gradjane, onda ce se prisvojena sila ubrzo okrenuti protiv nasih gradjana koji stoje na putu ovom tiraninu. Sudan nije problem! Embargo i planirani rat protiv Sudana upotrebljen je zbog uspostavljanja kabineta za kontrolu religija, koji ce imati vlast da nadgleda sve religijske ustanove gde god se nalaze.« (Isto, str. 10)
»Zakon o slobodi od religijskih progonstava, kao sto je nazvan, zamka je za neoprezne Amerikance da ce sluziti internacionalnoj svrsi - Zakon koji oduzima pravo ili zivote drugih, najzad ce unistiti one koji ga usvajaju.« (Isto, str. 11) »Velika je verovatnoca da ce vecina usvojiti novi Zakon o religijskoj kontroli, ali on nece doneti slobodu vec ropstvo… Oni koji su procitali ovaj Zakon, protiv njega su; oni koji su ga napisali su njegovi zastupnici, a oni koji ga nisu procitali nisu bolji od onih koji ne znaju citati.« (The Trajan Horse at the Gate, p. 1.5)
Protivnici ovog Zakona pitaju se, kakvi su to hriscani koji sankcijama zele da brane hriscanstvo? Sankcije su krute i nehumane. U Bagdadu je prema informacijama iz Uneska umrlo vise od pola miliona ljudi; cetiri puta vise nego sto je izginulo u ratu u Persijskom zalivu. Sankcije su potpuno suprotne Hristovom Jevandjelju. »Blazeni ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom lazuci mene radi«, rekao je Isus. »Radujte se i klicite, jer je nagrada vasa velika na nebesima, jer su tako progonili proroke koji su bili pre vas… A ja vam kazem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje.« (Matej 5,11.12.44; prevod: Carnic)
»Efekat nove ustanove da namece sankcije postaje ured osvete kojim upravlja neobracena svetovna birokratija koja odgovara jedino Beloj kuci«, tvrdi Georg Ganem… »Oni hriscani koji misle da su veci od Hrista i uzimaju opravdanje da upotrebe zlo da isprave pogreske drugih i sami cine zlo.«(Sanction Are An Unchristian Concept, p. 2)
Isus je rekao: »Secajte se reci koje sam vam rekao: sluga nije veci od svoga gospodara. Ako su gonili mene, gonice i vas; ako su moju rec odrzali, drzace i vasu.« (Jovan 15,20; Carnic)
»Kad se crkva u pocetku pokvarila zastranivsi od jednostavnosti Jevandjelja i prihvativsi neznabozacke obicaje i obrede, ona je izgubila Bozji Duh i Njegovu silu. Da bi mogla vladati nad savescu ljudi, trazila je potporu drzavne vlasti. Rezultat toga bio je papstvo - pojavila se crkva koja je vladala nad drzavom i upotrebljavala je za postizanje svojih ciljeva, narocito za kaznjavanje ’jeresi’. Da bi Sjedinjene Drzave mogle naciniti ikonu zveri, mora crkvena vlast tako da kontrolise gradjansku vlast da crkva moze upotrebiti drzavnu vlast za postizanje vlastitih ciljeva. Kad god je crkva imala u svojim rukama drzavnu vlast, ona ju je upotrebljavala da kaznjava odstupanje od svoga ucenja.« (Kosmicki konflikt, str. 361)
»Otpad je crkvu doveo dotle da je trazila pomoc drzave, a to je pripravilo put razvitku papstva, zveri. Pavle je rekao: ’Jer nece doci dok ne dodje najpre otpad i ne pokaze se covek bezakonja.’ (2. Solunjanima 2,2) Prema tome otpad ce u crkvi pripraviti put ikoni zverinoj. Biblija kaze da ce pre Gospodnjeg dolaska nastati stanje verskog opadanja, slicno onome u prvim vekovima.« (Isto, str. 362)
Predlozi da se nedelja ozakoni
Cikaske novine Sandej Star objavile su clanak pod naslovom - Sta je udruzenje dana Gospodnjega, u kome postoji sledeca tvrdnja: »Mi insistiramo da trgovci zatvore svoje radnje nedeljom. Kako preporucujemo trgovcima tako i onima koji kupuju da ne idu u kupovinu nedeljom. Molimo se za ispravno svetkovanje dana Gospodnjega u nasoj zemlji i za drzanje Gospodnjega dana u Sjedinjenim Drzavama.
Predlazemo da pisete pisma urednicima, zakonodavcima, predsednicima opstina, guvernerima, poslanicima, predsedniku Sjedinjenih Americkih Drzava i da kazemo nasim poslanicima da upotrebe svoj uticaj da se donese zakon o nedelji koji ce biti deo Konstitucije.
Predlazemo da pisemo unijama i industrijskim liderima, trgovinskoj mrezi i da ulozimo truda da se ujedinimo da sve vrste biznisa budu zatvorene nedeljom. Pisimo menadzerima i vlasnicima velikih trgovina i centara. Objavimo ovu vest preko radija i televizije gde god je moguce. Pozovimo crkve, verske zajednice i organizacije da izglasaju ovakve zakljucke.«
Znacajan je i poziv za ekumenske sastanke. »Srdacno vas pozivamo da prisustvujete ekumenskom sastanku sa ciljem da praznujete nedelju kao dan odmora za radne gradjane nase zemlje i slobodu koja je krvlju placena i da slavimo Boga u taj dan sedmice.«(dr James Westbury, Atlanta)
Zeleli to ili ne, nemoguce je uskladiti ljudske ambicije i planove sa onim »Ovako kaze Bog«. Cetvrta zapovest iz Dekaloga nedvosmisleno i jasno suprotstavlja se ovoj ideji: »Sest dana radi i obavljaj sav svoj posao. A sedmoga je dana subota, pocinak posvecen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kci, ni sluga tvoj, ni tvoja sluskinja, ni tvoja zivina, niti stranac koji se nadje unutar vrata tvojih. Ta i Jahve je sest dana stvarao nebo, zemlju i more, i sve sto je u njima, a sedmog je dana pocinuo. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotni.« (2. Mojsijeva 20,8-11; prevod: Stvarnost) Iz ovoga teksta jasno se vidi da je predlog novoga Zakona koji bi zahtevao obavezno svetkovanje nedelje u direktnoj suprotnosti sa Bozjim zakonom.
Obratimo paznju na izjavu koja je pre vise od sto godina opisala danasnje prilike i unapred upozorila na ove promene: »Sta vidimo upravo pred sobom? Novi sveopsti sabor! Jedan svetski sastanak! Evangelisticki savez i sveopsti simbol vere! Kad se to jednom postigne, onda ce u nastojanju da se postigne potpuno jedinstvo biti samo jedan korak do primenjivanja sile.« (Kosmicki konflikt, str.363)
»Na kraju borbe celo hriscanstvo ce biti podeljeno na dva velika dela - na one koji drze Bozje zapovesti i veru Isusovu, i na one koji se klanjaju zveri i njenoj ikoni i primaju njen zig. Mada ce crkva i drzava sjediniti svoju moc da primoraju ’male i velike, bogate i siromasne, slobodnjake i robove da prime ’zig zverin’ (Otkrivenje 13,16), ipak, Bozji narod ga nece primiti.« (Isto, str. 367)
Jedan sud za ceo svet
Zasedanje Ujedinjenih nacija jula 1998. godine imalo je cilj da oformi Internacionalni sud. To zasedanje trajalo je pet sedmica. Ovaj Internacionalni sud imao bi pravo da optuzuje, istrazuje, hapsi, sudi i kaznjava prestupnike u celom svetu. Ovaj sud ne bi imao svoju policiju vec bi mogao da upotrebi snage UN ili druge snage da uhvate osumnjicene, cak i Amerikance. Nad ovim sudom nema vise instance, to znaci osudjeni ne bi imao kome da se zali.
Amerika je do sada zahtevala da Savet bezbednosti Ujediljenih nacija ima visu vlast nad ovim sudom; medjutim, sada je napravila kompromis koji dozvoljava da Internacionalni sud ima pravo da deluje, kad se legalni sistem jedne zemlje srusi ili kad se drzava pokaze nezainteresovanom, neozbiljnom ili nepostenom. (Circulation 258.000, July 16, 1998)
Ne lici li sve ovo na inkviziciju koja je hvatala, optuzivala i osudjivala, a optuzeni nisu imali pravo na odbranu i zalbu?
|
