|
Velika podmukla prevara
U poslednje vreme mnogi neupuceni i neoprezni hriscani bice prevareni laznim cudesima. Isus je na to skrenuo paznju svojih sledbenika: »Jer ce se pojaviti lazne mesije i lazni proroci, te ce ciniti znake i cuda, da bi zaveli izabrane - ako je moguce. Ali vi pazite; eto, sve sam vam unapred kazao.« (Marko 13,22.23) Apostolu Jovanu pokazana su u viziji »tri necista duha kao zabe; to su, naime, demonski duhovi koji cine cudne znake«. (Otkrivanje 16,14; prevod: dr Carnic) Ovde je svakako rec o spiritistickim prevarama koje deluju na razne nacine i preko razlicitih denominacija, sekti, grupa i pojedinaca. Spiritizam nastoji da se infiltrira u sve verske zajednice pod raznim imenima i manifestuje se na razne nacine. On menja odelo premo uzrastu i dimenziji svojih musterija, zato je njegova prevara opasna.
Sta je spiritizam?
»Spiritista je osoba koja veruje da ljudska licnost zivi posle smrti i da preziveli duh moze i stalno komunicira sa zivim osobama preko posebno obdarenih osoba poznatih kao medijumi. Smrt nije prestanak zivota, vec pre promena uslova; umrli su svesni i ne spavaju… Nema smrti, a oni koji su preminuli jos uvek zive. Postoji nada u zivot posle smrti i za najveceg gresnika.« (Bechover Robert, The Truth About Spiritism, p. 13. 14)
Spiritisti dalje tvrde: »Mi izjavljujemo da se postojanje i licni identitet osobe nastavlja i posle promene zvane smrt… Moguce je odrzavati vezu sa mrtvima… Pravoslavni su usvojili ove pojave u obliku natprirodnoga i uneli ih u dogmu i kredo.« (Nationala Sprititualist Aszsociation. Year Book 1946. P. 6-8)
Govoreci o stetnom uticaju spiritistickih sastanaka, Bernard Vogham upozorava da »cuda, prevare i saznanja mogu uzeti ne samo novac, vec mozda cak i ostaviti osobu bez fizickih sposobnosti i moralnog svojstva«. (The Monace of Spiritualism, p. 1)
»Medju katolicima mnogi priznaju da su poruke duhova poruke sotonskih orudja, da nikakva poruka ne dolazi od preminulih pokojnika, vec od zlog duha koji se predstavlja umesto njih. Znamo da se sotona moze pretvoriti u svetlog andjela, ali isto tako moze se pretvoriti i u pokojnike, imitirati njihov glas i rukopis.« (Donald Hule, Spiritualism and The Church, p. 65)
»Nema vece nesrece nego verovati da praksa spiritizma ne ukljucuje moralne i fizicke opasnosti.« (P.J. Gearon, Spiritualism, p. 126)
»Najuspesnija orudja velikog varalice su lazne spiritisticke nauke i lazna cudesa. Prerusen u andjela svetla, sotona razastire svoje mreze tamo gde se najmanje ocekuje. Kad bi ljudi proucavali Bibliju sa ozbiljnom molitvom da shvate njenu nauku, ne bi ostali u tami i ne bi primili laznu nauku. Ali posto odbacuju istinu, postaju plen prevare.« (Kosmicki konflikt, str. 426)
Spiritizam i besmrtnost duse
Iz ovih izjava razumeli smo da je verovanje u covekovu besmrtnost temelj spiritizma koji tvrdi da pokojnik preko medijuma moze odrzavati vezu sa zivima. Sve mnogobozacke religije veruju u neki oblik nastavljanja zivota posle smrti, ali neobicno je sto se ovo lazno ucenje uvuklo i u mnoge hriscanske crkve. »Nauka o covekovoj svesnosti za vreme smrti, narocito verovanje da se duhovi umrlih vracaju da bi sluzili zivima, pripravila je put modernom spiritizmu.« (Kosmicki konflikt, str. 447)
Kult »Nebeska vrata«
U predgradju San Dijega, 1997. godine bili smo iznenadjeni vescu da je 39 osoba, pripadnika kulta »Nebeska vrata«, izvrsilo samoubistvo. Oni su ziveli zajedno u jednom zamku u skupom delu grada. U to vreme pojavila se jedna kometa koja se nocu mogla videti golim okom. Oni su verovali da covek zivi posle smrti i u svojoj masti zakljucili da se iza komete nalazi vasionski brod u koji ce se svi ukrcati ako na vreme izvrse samoubistvo. Precizan plan bio je napravljen, odluka je donesena i obezbedjena dovoljna kolicina otrova.
Svako od njih je u crnom odelu, sa patikama na nogama, popio otrov, legao na ledja, a dvoje od njih svakoga su pokrili ljubicastim kratkim pokrivacem po glavi. Na kraju su se i to dvoje otrovali. U kuci je sve bilo uredno i cisto. Pre toga su poslovali sa raznim ustanovama, pripremali programe za kompjutere, i na vreme obavestili musterije da vise ne racunaju na njih, jer odlaze na put. Svi racuni bili su uredno sredjeni i dugovi isplaceni.
Ima li ikakve logike da neko poveruje da ce ga vasionski brod preneti u novi i bolji zivot, ako izvrsi samoubistvo? Neko ce mozda reci, jadni neprosveceni ljudi. Medjutim, svi oni bili su fakultetski obrazovani, a medju njima bilo je i profesora univerziteta. Obrazovani, profesionalni ljudi da u dvadesetom veku poveruju u tako nesto i izvrse samoubistvo! To je za normalnu osobu neshvatljivo; cak do takvih kobnih posledica dovodi lazno verovanje da covek zivi posle smrti.
Poreklo ucenja o covekovoj besmrtnosti
Ucenje o covekovoj besmrtnosti potice iz raja, iz vremena pocetka ljudske istorije. Bog je rekao Adamu: »S drveta od znanja dobra i zla ne jedi; jer u koji dan okusis s njega umreces.« (1. Mojsijeva 2,17) Sotona se pretvorio u zmiju. Ovo je bila prva spiritisticka predstava, a medijum je bila zmija preko koje je govorio sotona. Sotona je Evi doneo lazno ucenje, potpuno suprotno Bozjem ucenju: »Necete vi umreti… nego ce vam se otvoriti oci pa cete postati kao bogovi…« (1. Mojsijeva 3,1-6)
Ovo lazno ucenje o ljudskoj besmrtnosti usvojile su mnogobozacke religije. Gotovo svaka od njih veruje u neku vrstu nastavka zivota posle smrti. Medjutim, Bog je svojim sledbenicima zabranio da ucestvuju u spiritistickom ucenju i seansama. »Ako vam reku: pitajte vrace i gatare, koji sapucu i mrmljaju; recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? ili ce pitati mrtve mesto zivih?« (Isaija 8,19) »Neka se ne nadje u tebe koji bi vodio sina svojega ili kcer svoju kroz oganj, ni vracar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni urocnik, ni bajac ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko tako cini, i za takve gadove tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drzi se sasvim Gospoda Boga svojega.« (5. Mojsijeva 18,10-13) Oni koji se sasvim drze Gospoda i Njegove nauke, uvek ce odbaciti ucenje o covecijoj besmrtnosti.
Ekumenski pokret i spiritizam
Danas je vise nego ikada ranije celo hriscanstvo izlozeno kobnom uticaju savremenog spiritizma. Spiritisti su nekad odbacivali Isusa Hrista kao Spasitelja i Sveto pismo, izvor hriscanskog ucenja, a danas naizgled priznaju oboje, ali to priznanje je usmereno da sakrije otrov koji razara. Najveca opasnost je u tome sto savremeno ekumensko jedinstvo tolerise sve zablude i krivoverja i sto poziva hriscane da budu otvoreni primanju mnogobozackih obicaja i religija. (Vidi: Ekumenizam - resenje ili promasaj I, str. 221-230) Apostol Pavle je prorekao: »A Duh razgovetno govori da ce u poslednja vremena otstupiti neki od vere slusajuci lazne duhove i nauke djavolske.« (1. Timotiju 4,1) Ovo prorocanstvo danas se ispunjava.
Grcki filozofi i besmrtnost duse
Kao mnogobosci, ovo lazno ucenje primili su i sirili i grcki filozofi. Sokrat je ziveo u petom veku pre Hrista. On je oko sebe okupljao omladinu, a postojeca vlast je zakljucila da je njegovo ucenje nemoralno i da ce izopaciti omladinu. Sokrat je bio pozvan da se odrekne svoga ucenja, a kada je odbio da to ucini bio je osudjen na smrt. Sokrat se nije bojao smrti, jer je verovao da posle smrti odlazi u visu sferu ispunjenu srecom, uzivanjem i zadovoljstvom. Umesto da dozvoli da ga drugi ubiju, Sokrat je odlucio da sam sebi oduzme zivot.
Pozvao je svoje ucenike i prijatelje, pred njima je sa radoscu popio otrov, jos malo razgovarao i zaspao dubokim snom.
Sokrat se nije plasio smrti, jer je kao i pripadnici kulta »Nebeska vrata«, imao pogresno verovanje da smrt nije kraj zivota vec prelaz u bolji zivot. Nice je Sokratovu filozofiju nazvao »najvecom zabludom i varkom u istoriji ljudske kulture sto je osakatilo i osiromasilo bogatu i bujnu kulturu antike«. (Enciklopedija L.G.Z. sveska 6. str. 65)
Sokrat iza sebe nije ostavio nijedno napisano delo, medjutim, Platon je upoznao Sokrata u svojoj dvadesetoj godini i ostao s njim osam godina do njegove smrti. Neki pisci misle da Sokrat nije verovao u besmrtnost duse, a drugi da jeste. Platon je prihvatio Sokratovu filozofiju i na osnovu nje razradio ucenje o besmrtnosti duse. Po Platonu »covek je podenjen na telo koje pripada prolaznom svetu materije i dusu koja je besmrtna i vecna«. (Isto, knjiga 5. str. 158)
Sokrat i Platon imali su veliki uticaj na formiranje misli i razvitak filozofije. Aristotel je tvrdio da je dusa aktivni princip tela i da se ne moze zamisliti bez tela. On je verovao da posle smrti ne postiji licnost ni u kakvom obliku, licnost prestaje smrcu. Aristotelovo ucenje suprotstavlja se Platonovim izlaganjima.
Grcka filozofija i neki jevrejski pisci
Znacajno je spomenuti da su cak i neki jevrejski pisci bili nadahnuti grckom filozofijom o besmrtnosti duse, narocito u prvom i drugom veku pre Hrista. U to vreme nastali su neki apokrifni spisi u kojima se iznosi ova filozofija. Ovo lazno ucenje o besmrtnosti duse, u apokrifima izneto je u Drugoj i Cetvrtoj knjizi o Makabejcima, Knjizi o Juditi, i Drugoj Enohovoj knjizi. Ove knjige napisane su onda kad u Izrailju nije bilo proroka, one nisu bile unete u kanon Starog zaveta. Medjutim, posto idu u prilog ucenju o besmrtnosti duse i mukama u paklu, Katolicka crkva ih je na saboru u Trentu 1546. godine proglasila kanonskim.
Crkveni oci i nauka o besmrtnosti duse
Medju prvim pisanim dokumentima posle Novog zaveta je Prva poslanica Korincanima koju je krajem prvoga veka pisao Klement Rimski. On nigde ne spominje besmrtnost duse niti vecito mucenje zlih. Klement je verovao da ce samo otkupljeni naslediti besmrtnost.
Ignacije Antiohijski, umro mucenickom smrcu 107. godine posle Hrista u Rimu, napisao je sedam poslanica i ni u jednoj od njih, ne spominje besmrtnost duse.
Polikarp, biskup iz Smirne, napisao je jednu poslanicu u kojoj istice vaznost vaskrsenja, a ne besmrtnost duse. Polikarp je umro mucenickom smrcu 155. godine posle Hrista.
Irinej je ziveo u drugoj polovini drugoga veka. Bio je Polikarpov ucenik, a kasnije biskup u Lionu i citavoj Galiji. Irinej je napisao pet knjiga, Protiv krivoveraca. On je svojim ucenjem podigao zid protiv nauke o urodjenoj besmrtnosti duse. Ovima bismo mogli prikljuciti: Justina Martira, Tacijana, Teofila Antiohijskog, Polikarpa Efeskoga, Novicijana, Arnoba i druge.
Nauka o urodjenoj besmrtnosti duse ulazi u Crkvu
Medju prvim hriscanima koji su prihvatili Platonovu filozofiju o urodjenoj besmrtnosti duse bio je Atenagora. On je rodjen u Atini a pre nego sto je postao hriscanin zastupao je Platonovu filozofiju o zagrobnom zivotu. On je tvrdio da cemo ziveti boljim zivotom kad se oslobodimo ovoga zivota . U svom delu - Apologija, Atenagora tvrdi da ce telo biti kaznjeno zajedno s dusom. Medjutim, u delu - Vaskrsenje mrtvih, tvrdi da svi ljudi, dobri i zli, moraju da zive vecno. Ove razlicite izjave pokazuju da Atenagora nije imao jasne pojmove o ovom pitanju. Atenagora ne spominje nauku o vecnim mukama.
Tertulijan je rodjen u Kartagi (160-240) od neznabozackih roditelja, a zavrsio je prava u Rimu. Kad je imao 40 godina primio je hriscanstvo. Postao je svestenik, a kasnije i biskup u Kartagi. U svom delu Apologetika, Tertulijan istice da je dusa besmrtna i da ce mucenje zlih biti vecno. On se ne poziva na Bibliju vec na Platona: »Nesto je samo po sebi poznato. Mnogi na primer, veruju u besmrtnost duse, svi veruju da ima Boga. Ja, dakle, mogu upotrebiti Platonovo misljenje. On kaze: ’Sve su duse besmrtne’.« (Tertullian, On the Resurection ch. 3 (ANF, 3:547) Sada vidite kako je grcka filozofija o urodjenoj besmrtnosti duse usla u Hriscansku crkvu. Ova filozofija je suprotna biblijskom ucenju.
Klement Aleksandrijski (150-220) rodjen je u nehriscanskom domu. Kad je postao hriscanin putovao je po Africi i Evropi trazeci istinu kod istaknutih ucitelja svoga vremana. On je ucio da ce zlo na kraju biti unisteno, ali gresnici spaseni. Klement nije shvatio da ce sa zlom i zli biti unisteni. On je sve vise usvajao Platonovu filozofiju koja je bila suprotna evandjeoskom ucenju.
Klementov ucenik bio je Origen (185-254). On je ucio o preegzistenciji duse i o univerzalnom spasenju svih dusa, ali odbacuje ucenje o vecnim mukama zlih u paklu koje je Tertulijan uneo u Crkvu. Origen je ucio da ce se spasiti sve duse, pa i demoni. Za svoju tvrdnju da je dusa vecna i besmrtna, Origen ne navodi nijedan biblijski dokaz; i on svoje ucenje temelji na Platonovoj filozofiji. Zahvaljujuci Platonu, Tertulijanu i Origenu u Crkvu je uneto mnogobozacko spiritisticko ucenje o vecnom mucenju zlih u paklu i konacnom spasenju svih gresnika, ukljucujuci i sotonu.
Avgustin (354-430) ciji je otac bio neznabozac, zavrsio je skolu u Madridu i Kartagi i postao profesor retorike. U Milanu je postao hriscanin i posvetio se svestenickoj sluzbi, a uskoro je izabran za biskupa. On je ucio o urodjenoj besmrtnosti, da je dusa besmrtna i neunistiva, kao i o vecnim mukama u paklu. Jos pre svoga obracenja u hriscanstvo, Avgustin je pisao o urodjenoj besmrtnosti sto svedoci da je prihvatio Platonovo ucenje.
Odakle nauka o cistilistu? Ova nauka potice iz grcke mitologije, a hriscanima ju je Platon doneo. On je podelio ljude u tri klase: dobre, zle i srednje, i da se oni srednji mogu osloboditi svoje bede procesom ciscenja. Medju hriscanima, Avgustin je bio prvi koji je prihvatio Platonovu ideju o predelu beskrajnih muka i ciscenju besmrtne duse. Medjutim, ovo ucenje u Crkvi bilo je nepoznato sve do pape Grgura I (540-604) koji je ucio da se dusi u cistilistu moze pomoci kupovinom indulgencija, placanjem mise za pokojnike kao i molitvom svestenika. U podupiranju ovog ucenja posebno se istakao Toma Akvinski. Koncil u Firenci 1439. godine proglasio je ucenje o cistilistu kao dogmu. Istocna crkva nikad nije prihvatila ucenje o cistilistu.
Cistiliste je pozajmljeno od neznabozaca i prilagodjeno potrebi da ublazi veliki strah vernika od laznog ucenja o mucenju u paklu i pruzi im jos jednu laznu nadu. Ucenje da se dusa moze ognjem ocistiti i da joj neko od zivih moze pomoci otkupom od greha, je mnogobozacko ucenje o spasenju delima. Ovo je suprotno biblijskom ucenju o spasenju verom u Hristove zasluge. Pravo sredstvo spasenja je zapostavljeno ako ne i odbaceno, a usvojena mnogobozacka mitologija.
Zakljucak
Kao sto smo videli nauka o urodjenoj besmrtnosti duse nije hriscanska, vec mnogobozacka. Ovo ucenje ni u kom slucaju ne moze se odrzati pred jasnim biblijskim dokazima koje cemo kasnije navesti. Ova grcka filozofija postepeno je unosena u Crkvu i to je ono sto su novoobraceni hriscani doneli sa sobom iz neznabostva. U ono vreme retko je ko imao Bibliju, jer su prepisi Biblije bili skupi, a ona koja je postojala u nekoj skoli ili manastiru nije uvek bila pristupacna onima koji bi je rado proucavali. Mi ne osudjujemo one koji su imali dobre namere, ali skuceno znanje o cistoj istini, vec ukazujemo na neophodnu potrebu povratku prvobitnoj evandjeoskoj istini koju su verovali i propovedali Hristos, apostoli i prvi hriscani, a koja je sacuvana u Svetom pismu.
Nosioci istine u vreme opste tame
Uvek je bilo hriscana koji su razumeli, verovali i propovedali biblijsku nauku o uslovljenoj besmrtnosti koju ce prilikom Hristovog drugog dolaska primiti poslusni i verni, ako ostanu do kraja verni. Patrijarh u Jerusalimu, Sofronije, u sedmom veku posle Hrista, u svojoj sinodalnoj poslanici naglasio je: »Ljudske duse nemaju prirodnu ili urodjenu besmrtnost. Jedino Bozjim darom primaju besmrtnost i neraspadljivost.« (C. A. Snjainson, The Nicene and Apostol’s Creeds, p.250) Ova poslanica bila je procitana na Drugom carigradskom koncilu 680. godine.
Averes je u 12. veku verovao da smrcu umire ceo covek, telo i dusa. Njegov ucenik, jevrejski teolog, Moses, ucio je da je vecni zivot obecan samo poslusnima. On je pisao: »Plata pravednih sastoji se u tome sto ce ziveti u vecnom blazenstvu, a kazna zlih je u tome sto ce biti liseni buduceg zivota i sto ce biti istrebljeni.« (L. Finkelstein, The Jenjish Doctrine of Human Imortality, Vol. 17, No 7)
Kada je pocelo stampanje Biblije tako da su svi slobodno mogli da je imaju, mnogi istaknuti teolozi odbacili su nauku o prirodnoj besmrtnosti duse, ucenje o vecnim mukama i cistiliste. Dzon Viklif, Martin Luter, Dzon Frit, Emanuel Petovel, Karl Bart, Rudolf Bultman, Oskar Kulmnan, Pol Tilih i stotine drugih. Profesor Edvin Frum prikazao je kako je broj teologa koji su odbacili verovanje u besmrtnost duse, mucenje gresnika u paklu i cistiliste, stalno raste: u sesnaestom veku navodi imena 11 teologa, u sedamnaestom 19, u osamnaestom 23, u devetnaestom 128, u dvadesetom 137.
Godine 1973. u Parizu katolicki kardinal Danielu, odrzao je predavanje o ponovnom Hristovom dolasku. U velikoj dvorani bilo je prisutno oko 3000 ljudi. Ulaznica je bila 5.00 franaka. Svakako nisam mogao propustiti ovu priliku da ne cujem ovo znacajno predavanje. Bio sam neobicno iznenadjen. On nije ni spomenuo besmrtnost duse, pakao ni cistiliste, vec je izneo cistu biblijsku nauku da ce pravednici prilikom Hristovog drugog dolaska vaskrsnuti i primiti nagradu - vecni zivot, a nepokajani gresnici posle hiljadu godina biti zauvek unisteni.
»Nauka o prirodnoj besmrtnosti, uzajmljena iz mnogobozacke filozofije i uvedena u hriscansku veru za vreme mraka velikog otpada, zamenila je istinu koju Sveto pismo tako jasno uci, a to je da ’mrtvi ne znaju nista’.« (Kosmicki konflikt, str. 447)
Ova filozofija bila je vekovima dostupna piscima, istrazivacima i misliocima. Danas ako nam je potrebna neka informacija idemo u biblioteke ili trazimo preko interneta, a u staro vreme ljudi su trazili informacije i resenja problema u filozofiji. To je bila njihova biblioteka, njihov izvor informacija. Te izvore koristili su i hriscanski pisci i crkveni oci, i nije nikakvo cudo sto su i oni bili makar delimicno pod uticajem ove filozofije. Iako se ucenje o zagrobnom zivotu suprotstavlja biblijskoj nauci, ipak su ga prihvatili mnogi savremeni hriscani. Medjutim, ono nije oznaceno kao spiritisticko ucenje, kao osnova spiritizma, vec kao dogma ili hriscansko verovanje.
»Popularno svestenstvo ne moze se uspesno odupirati spiritizmu. Ono nema nista cime bi moglo da zastiti svoje stado od njegovog zlokobnog uticaja. Odgovornost za veliko delo zalosnih rezultata delovanja spiritizma bice na svestenicima ovoga veka, jer su bacili istinu pod noge i umesto nje prihvatili neistinu. Besedu koju je sotona odrzao Evi o besmrtnosti duse - Necete vi umreti - ponavljali su sa svojih propovedaonica, a narod je to primao kao cistu biblijsku istinu. To je temelj spiritizma. Bozja rec nigde ne uci da je covekova dusa besmrtna. Jedino je Bog besmrtan.« (1T p. 344)
»Istina je da su ovu nauku propovedali istaknuti i dobri ljudi, ali svetlost u ono vreme nije doprla do njih kao sto je doprla do nas. Oni su bili odgovorni samo za svetlost koja je svetlela u njihovo vreme; a mi smo odgovorni za svetlost koja svetli u nase vreme.« (Kosmicki konflikt, str. 436) Zato nema izgovora ni opravdanja ako umesto istine primimo zabludu.
»Malo je onih koji imaju pravi pojam o zavodnickoj moci spiritizma i o opasnosti koja preti onima koji dolaze pod njegov uticaj.« (Kosmicki konflikt, str. 452)
Prica o bogatasu, ubogom Lazaru i Avramu
Mnogi dobri i pobozni hriscani, u svom verovanju u besmrtnost duse i zivota koji ne prestaje smrcu, pozivaju se i na pricu o bogatasu, ubogom Lazaru i Avramu. »A bio je neki bogat covek koji se oblacio u skerlet i skupoceno platno i veselio se sjajno svaki dan. A pred njegovim vratima lezao je jedan siromah po imenu Lazar, pun cireva, zeleci da se nasiti onim sto je padalo s bogataseve trpeze; uz to su i psi dolazili i lizali njegove rane. A kad umre siromah, andjeli ga odnesose u Avramovo narucje. Umro je i bogatas i sahranise ga. I kad se mucio u adu, podize svoje oci i vide Avrama i Lazara u njegovom narucju. Tada povika: oce Avrame, smiluj se na mene i posalji Lazara da umoci vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mucim u ovom plamenu. A Avram rece: sinko, seti se da si ti primio svoja dobra u svom zivotu, a Lazar isto tako zla; on se sada ovde tesi, a ti se mucis. A preko svega toga postavljena je velika provalija izmedju nas i vas, da ne mogu da predju oni koji zele odavde k vama, niti da predju k nama oni odande. Tada rece: molim te onda, oce, da ga posljes u kucu moga oca, jer imam petoro brace; neka ih uveri - da ne bi i oni dosli na ovo mesto mucenja. Ali Avram rece: Oni imaju Mojsija i proroke, neka poslusaju njih. On pak rece: ne, oce Avrame, nego ako im ko iz mrtvih dodje, pokajace se. Rece mu: ako ne slusaju Mojsija i proroke, nece ih pridobiti ni onaj koji vaskrsne iz mrtvih.« (Luka 16,19-31; prevod: dr Carnic)
Na osnovu ove price neki hriscani kazu: vidite, ne samo da postoji raj i pakao, vec i oni koji su umrli razgovaraju, traze pomoc i primaju odgovore na svoja pitanja. Da li je to tako? Ovu pricu Isus je ispricao Jevrejima koji su verovali da Avram stoji na vratima i prima dobre vernike. Isus ovde ne govori o zagrobnom zivotu, vec je zeleo da skrene paznju da niko i nigde, posle smrti ne moze izmeniti svoju situaciju, odluka se donosi u ovom zivotu, a ne posle smrti. Dakle, Isus je rekao Jevrejima da nema nikakve mogucnosti da ih Avram premesti iz pakla u raj.
Svaka prica izneta je zbog odredjene pouke, ali sama prica ne mora biti istinita. Mi na primer, kazemo prica o milostivom Samarjaninu, a to uopste nije prica nego stvaran dogadjaj, jer su farisej i carinik koji su ucestvovali u ovom dogadjaju bili prisutni kad je Isus izneo ovaj primer. U Starom zavetu postoji prica o drvecu koja su birala cara. Ponudili su carski presto maslini, smokvi i najzad izabrali trn (Sudije 9,8-15). Verujete li da su drveta u ono vreme stvarno razgovarala, mislila, odlucivala…? Ne, nisu. Ova prica izneta je da bi narodu ukazala na promasaj, jer kad su hteli heroja Gedeona da postave za cara on je odbio, a narod je onda izabrao najgorega. Dakle, prica nije istinita, ali pouka je istinita. Tako je i sa pricom o bogatasu i Lazaru.
Postoji princip da nijednu pricu ne mozemo uzeti kao doktrinarnu osnovu. Ako je jedna tvrdnja izneta samo u prici, a nije nigde drugde, i pogotovo ako se suproti drugim jasnim izjavama Biblije, nikad sama ne moze da bude dokaz ili osnova istine.
Kakvu pouku sadrzi prica o bogatasu, ubogom Lazaru i Avramu?
1. »U prici o bogatasu i Lazaru Hristos pokazuje, da ljudi u ovom zivotu odredjuju svoju vecnu sudbinu… Nikome nece biti dato neko drugo vreme milosti. Svojim vlastitim izborom oni su stvorili nepremostivi jaz izmedju sebe i Boga.« (Hristove price, str. 245)
2. Bogatas se prevario sto je verovao da ce ga Avram opravdati i pomoci mu da udje u raj, umesto da je ziveo pravednim zivotom. »Bogatas svoje molbe nije upravio Bogu, nego Avramu. Time je pokazao da Avrama postuje vise nego Boga, i da veruje da ce postati blazen po svojoj vezi sa Avramom.« (Isto, str. 248)
3. Ova prica nas uci da buducnost zavisi od toga kako cemo upotrebiti prednosti i prilike u ovom zivotu.
4. U ovoj prici Isus ne raspravlja o zagrobnom zivotu, vec daje pouku Jevrejima na osnovu onoga sto su oni verovali, ne ulazeci u to da li je to verovanje ispravno ili nije.
5. Da bi nam to bilo potpuno jasno obratimo paznju na Hristovu izjavu u kojoj kaze da ljudi ne primaju kaznu niti nagradu, kad umru vec kad vaskrsnu. »Jer ce doci sin coveciji u slavi Oca svojega s andjelima svojim, i tada ce se vratiti svakome po delima njegovim.« (Matej 16,27) Tada, a ne kad umru. »I evo cu doci skoro i plata moja sa mnom da dam svakome po delima njegovim.« (Otkrivenje 22,12)
Prema tome, bogatas nije mogao da dospe u pakao koji jos ne postoji, niti je ubogi Lazar mogao doci »u narucje Avramovo«, jer oba cekaju vaskrsenje i platu prema svom izboru koju ce primiti prilikom ponovnog Hristovog dolaska.
»Lazar predstavlja Hristove vernike koji trpe u siromastvu. Kad bude odjeknula truba i kad svi, koji su u grobovima, budu culi Hristov glas i budu izasli iz svojih grobova, primice nagradu, jer njihova vera nije bila samo ucenje, vec stvarnost.« (Isto, str. 247) Hriscanstvo je jedinstveno medju svim religijama. Ono je jedina religija koja veruje i propoveda doslovno telesno vaskrsenje. Za pagane, covek posle smrti postaje duh ili svesno nastavlja zivot u obliku duse, medjutim hriscani nikada nisu verovali u besmrtnost duse. To je suprotno hriscanstvu, to je ucenje mnogobozaca i grckih filozofa. Apostol Pavle jasno je izjavio: »Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta, a ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje nase, a uzalud i vera vasa: jer ste u gresima svojim.« (1. Korincanima 15,13-17)
»Ponasanje izmedju Avrama i coveka koji je u zivotu bio tako bogat, treba uzeti slikovito. Pouka koja se moze uzeti iz ovog razgovora pokazuje nam, da je svakom coveku dato dovoljno svetlosti za ispunjenje duznosti koja se od njega trazi.« (Hristove price, str. 250)
Biblija jasno uci da covek nije besmrtan
Da bismo pravilno shvatili covekovo stanje za vreme smrti, potrebno je da podjemo od stvaranja. Biblija nas izvestava: »I stvori Gospod Bog coveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh zivotni; i posta covek dusa ziva.« (1. Mojsijeva 2,7) Dakle, Bog je stvorio coveka od praha zemanjskoga - od materije. I dunuo mu u nos dah zivotni - bezlicnu silu ili energiju koja ozivljava i pokrece materiju. Kada se dah zivotni spojio s mrtvom materijom, nastala je ziva dusa ili zivo bice. Sve dok su materija i dah zivotni odvojeni, nema zivota, a ako nema zivota, nema ni duse. Ali, kad Bog spoji dah zivotni s materijom, javlja se zivot, nastaje dusa ziva. Dakle, ziva dusa ili zivo bice razultat je spajanja zivotnog daha s mrtvom materijom.
Koja su svojstva duse?
Dusa oseca zedj: »Dobar je glas iz daljne zemlje kao studena voda zednoj dusi.« (Price 25,25) Dusa oseca i glad: »Jer siti dusu tastu, i dusu gladnu puni dobra.« (Psalam 107,9) To nam najbolje objasnjava sam Spasitelj: »Kaza im pak pricu govoreci: »U jednoga bogatoga coveka rodi njiva. I misljase u sebi govoreci: sta cu ciniti? Nemam u sta sabrati svoje letine. I rece: evo ovo cu uciniti: pokvaricu zitnice svoje i nacinicu vece; i onde cu; sabrati sva svoja zita i dobro svoje; i kazacu dusi svojoj: duso, imas mnogo imanja na mnogo godina; pocivaj, jedi, pij, veseli se. A Bog njemu rece: bezumnice! Ovu noc uzece dusu tvoju od tebe; a sto si pripravio cije ce biti?« (Luka 12,16-20) Ako bi dusa zivela i posle odvajanja od tela i mogla jesti i piti, Isus bi to svakako rekao. Jos se u Starom zavetu spominje da dusa nije besmrtna: »Koja dusa zgresi, ona ce umreti.« (Jezekiq 18,4) »Zivotno je vazno znati da li je dusa smrtna ili besmrtna«, rekao je Blez Paskal, »jer to odredjuje put kojim cemo poci.« Zbog toga je spiritizam, koji uci da je dusa besmrtna, opasan, i kad hriscani prave savez s onima koji veruju u spiritisticko ucenje o besmrtnosti duse i usvajaju njegovu praksu, izlazu se velikom riziku cije se posledice ne mogu proceniti.
Sta se desava sa dusom u trenutku smrti?
Delimicno smo vec odgovorili na ovo pitanje, navodeci reci proroka Jezekilja: »Koja dusa zgresi, ona ce umreti.« Prema tome, dusa umire. Gospod je rekao: »Jer si prah i u prah ces se vratiti.« (1. Mojsijeva 3,19) Bog je prilikom stvaranja stvorio i oblikovao materiju, udahnuo dah zivotni i rezultat spajanja daha i materije je ziva dusa. Prilikom smrti desava se obrnuti proces. Bog odvaja zivotni dah od tela, dusa umire, raspada se i nestaje: »I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu koji ga je dao.« (Propovednik 12,7) Bezlicni dah koji je pokretao materiju (telo) vraca se Bogu, a ne dusa; ona nestaje.
Duh ili dah zivotni nije nosilac licnosti, vec deo sile ili energije koju Bog daje i opet uzima. Da se covek posle smrti nigde ne nalazi u nekom svesnom stanju, jasno kaze i psalmista: »I izadje iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.« (Psalam 146,4) Dakle, kad covek umre, umire dusa, dah zivotni vraca se izvoru zivotne sile odakle je i dosao, a telo, prah, odlazi u grob. U grobu covek nema dela ni u cemu sto biva pod Suncem. Nije u raju, nije ni u cistilistu, a nije ni u paklu. Jednostavno, covek je umro, dusa je nestala, svaka vrsta razmisljanja i odlucivanja je prestala. »Ako sinovi njegovi budu u casti«, nastavlja Jov, »on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine. Samo telo njegovo dok je ziv boluje, i dusa u njemu tuzi.« (O Jovu 14,21.22)
»Sve sto znam«, rekao je Paskal, »jeste da moram umreti, ali najmanje poznajem upravo tu smrt od koje ne mogu uteci.« Jedino Biblija otkriva tajnu zivota i smrti. Pre vise od trideset i pet vekova, patrijarh Jov je postavio savremeno pitanje: »Kad umre covek, hoce li oziveti? Sve dane vremena koje mi je odredjeno cekacu dokle mi dodje promena.« (O Jovu 14,14) Zar nije cudno da je i Jov tako davno znao da mrtvi cekaju u grobu, dok im ne dodje promena.
Zivi mogu da razmisljaju o smrti, ali posle smrti nema razmisljanja o zivotu. Mrtvi ne znaju nista! Oni ne vide, ne cuju; ne govore niti se zale; ne muce se, niti raduju - oni spavaju smrtnim snom. »Nece te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji sidju onamo gde se cuti.« (Psalam 115,17) »Jer nece grob tebe slaviti, nece te smrt hvaliti.« (Isaija 38,18) »Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko ce te slaviti?« (Psalam 6,5) »Jer zivi znaju da ce umreti, a mrtvi ne znaju nista, niti ima plate, jer im se spomen zaboravio i ljubavi njihove i mrznje njihove i zavisti njihove nestalo je, i vise nemaju dela nigde ni u cemu sto biva pod suncem.« (Propovednik 9,5.6) Ovde smo naveli samo neke od biblijskih izvestaja koji svedoce da posle smrti nema znanja, razmisljanja, delovanja, mucenja, ni uzivanja sve do vaskrsenja.
Mrtvi ce ponovo oziveti
Ovo ne znaci da je smrcu sve zavrseno - postoji i vaskrsenje iz mrtvih. Da bismo bolje razumeli covecije stanje za vreme smrti, Isus ga je uporedio sa »spavanjem«. Spavanje prirodnim snom i budjenje je simbol vaskrsenja. »I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudice se«, pise prorok Danilo, »jedni na zivot vecni, a drugi na sramotu i prekor vecni.« (Danilo, 12,2) Sest stotina godina pre Hrista, prorok Danilo znao je za vaskrsenje.
Tri puta u toku svoje sluzbe na Zemlji, Isus je pokazao da ce se Bozje obecanje o vaskrsenju ispiniti:
1. Vaskrsao je Lazara iz Vitanije koji je bio vec cetiri dana mrtav, Jovan 11, 1-45.
2. Podigao je Jairovu cerku, Luka 8, 49-55.
3. Vaskrsao je jedinca sina udovice u gradu Nainu, Luka 7,11-17. Ova tri primera dovoljna su da poverujemo Hristovim recima: »Ja sam vaskrsenje i zivot; koji veruje mene ako i umre, zivece.« (Jovan 11,25)
Oko petnaest vekova pre Hrista, patrijarh Jov je uzviknuo: »O, kad bi se napisale reci moje! Kad bi se stavile u knjigu! Pisaljkom gvozdenom i olovkom na kamenu za vecni spomen bi se urezale! Ali znam da je ziv moj Iskupitelj, i na posledak da ce stati nad prahom. Iako se ova koza moja i rascini, opet cu u telu svom videti Boga. Ja isti videcu ga, i oci moje gledace ga, a ne druge.« (O Jovu 19,23-27) Ovu istu misao istice i prorok Isaija: »Ozivece mrtvi tvoji, i moje ce mrtvo telo ustati! Probudite se i pevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa, rosa na travi, i zemlja ce izmetnuti mrtvace.« (Isaija 26,19)
Gospod je nalozio proroku Jezekilju da prenese poruku: »Zato prorokuj, i kazi im: ovako veli Gospod: evo ja cu otvoriti grobove vase, i izvescu vas iz grobova vasih, narode moj… I poznacete da sam ja Gospod kad otvorim grobove vase i izvedem vas iz grobova vasih, narode moj. I metnucu u vas duh da ozivite.« (Jezekilj 37,12-14)
Ako i dalje sumnjate da ce se Bozja obecanja o vaskrsenju ispuniti, Spasitelj porucuje: »Jer ide cas u koji ce svi koji su u grobovima cuti glas Sina Bozjega, i izaci ce svi koji su cinili dobro u vaskrsenje zivota, a koji su cinili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29) I apostol Pavle silno objavljuje istinu o vaskrsenju: »Evo vam kazujem tajnu: jer svi necemo pomreti, a svi cemo se pretvoriti, u jedanput, u trenucu oka, u poslednjoj trubi; jer ce zatrubiti i mrtvi ce ustati nerespadljivi, a mi cemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuce u neraspadljivo, i ovo smrtno da se obuce u besmrtnost.« (1. Korincanima 15,51-53) »Jer ce sam Gospod sa zapovescu, s glasom arhandjelovim, i s trubom Bozjom sici s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuce najpre; a potom mi zivi koji smo ostali zajedno s njima bicemo uzeti u oblake, na susret Gospodu na nebo, i tako cemo svagda s Gospodom biti. Tako utesavajte jedan drugoga ovim recima.« (1. Solunjanima 4,16-18)
»Ako sretnete ljude koji sebe nazivaju hriscanima, a ne veruju u vaskrsenje mrtvih«, rekao je Justin Mucenik, »vec tvrde da ce njihova dusa odmah posle smrti biti uzeta na nebo, ne verujte im da su hriscani!« (Justin Martir, Dialog LXXX) Pravi hriscani su uvek cvrsto verovali u ispunjenje Bozjeg obecanja - verovali su i danas veruju u vaskrsenje.
Sam Spasitelj je obecao: »A ovo je volja onoga koji me posla da svaki koji vidi Sina i veruje ga ima zivot vecni; i ja cu ga vaskrsnuti u poslednji dan.« (Jovan 6,40) Svima koji strahuju od smrti, koje muci tuga i bol, Spasitelj porucuje: »Ja sam vaskrsenje i zivot; koji mene veruje, ako i umre, zivece.« (Jovan 11,25) Ovo svoje obecanje Spasitelj je potvrdio time sto je postigao pobedu nad grobom i smrcu. Na dan Hristovog vaskrsenja, nebeski vesnik je izjavio: »Ne bojte se vi, jer znam da Isusa raspetoga trazite. Nije ovde, jer usta kao sto je kazao. Hodite da videte mesto gde je lezao Gospod.« (Matej 28,5.6)
Spasitelj se devet puta posle vaskrsenja javljao svojim ucenicima. Zato On sa najvecim autoritetim izjavljuje: »Jer ja zivim, i vi cete ziveti.« (Jovan 14,19) Hristov grob je prazan. Mi imamo zivog vaskrslog Spasitelja. Obimna su obecanja Svetoga pisma o vaskrsenju kao i dokazi da covek ne prima nikakvu platu, nagradu ili kaznu kad umre, nego kad vaskrsne. Sotona je ucinio sve sto je mogao da zamraci ljudski um, navede ga da posumnja u jasna Bozja obecanja i prihvati lazno mnogobozacko ucenje o besmrtnosti duse umesto vaskrsenja.
Biblija istice da ce biti dva vaskrsenja: »I videh prestole«, pise apostol, Jovan, »i sedjahu na njima, i dade im se sud, i duse isecene za svedocanstvo Isusovo i za rec Bozju, koji se ne poklonise zveri ni ikoni njezinoj, i ne primise zig na celima svojima i na ruci svojoj; i ozivese i carovase s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne ozivese, dokle se ne svrsi hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blazen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema oblasti, nego ce biti svestenici Bogu i Hristu, i carovace s njim hiljadu godina.« (Otkrivenje 20,4.6)
Svi ce ljudi jednoga dana vaskrsnuti, verovali ili ne, i hriscani i nehriscani! Medjutim, vec danas svako od nas odlucuje i bira u kojoj grupi ce vaskrsnuti, ili u grupi onih koji ce ustati iz grobova da prime nagradu - vecni zivot u prvom vaskrsenju, ili u grupi onih koji ce ustati da prime pravednu platu - osudu i drugu, konacnu smrt! Kojoj si se grupi prikljucio? Koje si vaskrsenje izabrao? Oni koji misle da ne biraju nijedno, vec su izabrali - izabrali su drugo vaskrsenje.
Pred nama je izbor, koga cemo slusati: Boga koji je rekao »ako sagresis umreces« (postati smrtan) ili sotonu koji je dao laznu nadu »necete vi umreti«? (1. Mojsijeva 2,17; 3,4) »Budite trezni i pazite«, savetuje apostol Petar, »jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdre.« (1. Petrova 5,8)
Kakvog li slavnog obecanja! Kakve li divne nade! Smrt nije tako tragicna, ako verujemo u vaskrsenje! Rastanak nije tako bolan, ako u veri i nadi cekamo ispunjenje Bozjeg obecanja! Zato ne dajmo se prevariti, vec jos danas verujmo i nadajmo se!
|
